3
Mnogi u Srbiji ne znaju da je pre skoro 150 godina prostitucija u Srbiji bila legalizovana i da su postojala jasna pravila kako ona treba da funkcioniše. Ovo je priča o pravilniku iz 1881. koji se tom osetljivom temom bavio.
I dok se seksualnost kao deo moderne kulture, u užem i širem smislu, danas tretira na najrazličitije načine, u okviru javno dostupne digitalne biblioteke Narodne biblioteke Srbije pred javnošću se našao jedan zanimljiv pravilnik iz pera Milutina Garašanina koji rasvetljuje sliku o našoj prošlosti, stvarnom životu, posebno u gradskoj sredini, položaju žena, (ne) naprednosti medicine, pitanju morala, a posebno o najstarijem zanatu. Pravilnik o regulisanju prostitucije iz 1881, je istovremeno korisna građa za istoričare, antropologe, ali i za sve pojedince koji žele da pronađu odgovor na pitanje zašto je upražnjavanje polnih odnosa gotovo doskora u našoj civilizaciji bilo nešto opasno, zabranjeno, dozvoljeno isključivo u braku i radi dece, i zašto je seksualnost bez ljubavi, posebno u okvirima najstarijeg zanata bila i ostala stigmatizovana i zabranjena zakonom i građanskim moralom.
Najintrigantnije je da ovaj spis potvrđuje da je prostitucija bila legalna ali u okvirima kuća u kojim je neko vodio računa o tamo zaposlenim ženama, i gde su se morala poštovati osobita pravila pre svega za neku vrstu zdravstvenog osiguranja žena, kao i striktna načela koja je trebalo da spreče širenje polnih bolesti.
“Ima da se stavi pod sanitetsko- policijski nadzor: svako žensko, za koje se dokaže. da blud provodi, dalje ono, za koje se posle opomene ipak ima osnova sumnjati da to radi , i ono , koje se s takvim osobama , pri svima onomenama, ipak druži.”
Milutin Garašanin, sin Ilije Garašanina, autora Načertanija, iako po obrazovanju vojnik, artiljerac, ulazi u politiku 1880, osniva Naprednu stranku 1881, i tih godina (1881-1883) nalazi se na mestu ministra unutrašnjih poslova. Prvenstveni cilj zakona čiji je potpisnik bio, je da se unapredi sanitetska struka, čuva javno zdravlje i moral: naravstvenost. Spis prikazuje institucije tadašnje države koje odražavaju stil života.
“Ženskinje, koje se zbog vagabundiranja stave u policijski pritvor, pa se tom prilikom i lekarskim pregledom dokaže, da je zaraženo veneričkom bolešću.”
Država je znala za postojanje izvesnih kuća gde su žene bludničile. Dakle neka moralna krivica je ipak bila na njima, i svaku koju bi neko prijavio da je u tu kuću dolazila, ona bi bila stavljena pod nadzor. Svako je mogao prijaviti sumnju na bilo koju damu (obično koja živi sama), a onda bi policija morala da ispita da li je to istina. Reč dotične ženske osobe se, izgleda nije smatrala dokazom. Sumnjive su bile i one dame koje su se „vagabundirale” i tako dobile veneričnu bolest. Takođe, glavni dokaz je bio lekarski pregled, gde je lekar utvrđivao da se osoba time bavi. Koji i kakav je to dokaz bio, osim bolesti, nejasno je, možda izgubljena nevinost kod osobe žene koja nije udata. Pod nadzorom su i sluškinje – dama koje su sumnjive da provode blud, i sve žene za koje se to sumnja a nemaju drugi izvor izdržavanja (dakle i neke tadašnje kurtizane ili ljubavnice bogatih, cenjenih muškaraca su bile na isti način tretirane).
One koju zbog sumnje budu pod sanitetskim nadzorom dok istraga traje ne smeju da idu na javna mesta, čak ni u pozorište, da idu bilo gde nakon zalaska sunca, da namamljuju muškarce gestovima ili rečima, da se voze otvorenim kolima, a koja to prekrši sledi joj kazna zatvorom, ili novčana, prinudni rad u bolnici a stranim državljankama proterivanje.
Posebna stavka tiče se onih koji potpomažu blud. Oni zapravo mogu dobiti dozvolu da imaju u kući žene, ali samo koje su potvrđeno zdrave, zastori na kući uvek moraju da su namaknuti do trećeg sprata, ne smeju puštati jako mlade muškarce u tu kuću , svaka ženska koja je u kući mora imati policijsku dozvolu, da gazda koji drži takvu radnju (a nije rečeno eksplicitno da je radnja zapravo preduzeće – javna kuća) mora imati ugovor sa svakom zaposlenicom, da nema nikakvu isturenu reklamu, i da su vrata zaključana pa se najpre mora zvoniti. Da mora da prikuplja porez od svake koja će služiti za lečenje (dakle zdravstveno osiguranje) i da za to prilaže jedan dinar po ženi nedeljno. On mora plaćati porez i držati se pravila, a ako to ne čini sleduju nekoliko novčanih kazni a zatim zabrana. Ona bi usledila i nakon žalbi komšiluka, posebno ako bi ženskinje i mušterije larmali noću. U kući nije dozvoljeno točenje alkohola (jer jedan greh je sasvim dovoljan).
„Bludnici mora se davati hrana dobra, krepka i u dovoljnoj količini. Ona se ne sme naterati da nije alkoholsko piće.“
Dame koje bi se i zvanično bavile prostitucijom, i koje su prijavljene policiji i pod nadzorom, morale su dva puta nedeljno na pregled kod lekara. Imale su sanitarnu knjižicu u koju bi se unosile informacije sa redovnih pregleda čime se kontrolisalo širenje veneričnih bolesti. Ako ne bi dolazile na preglede bile bi novčano kažnjene. Lekari bi dobijali do policijske uprave naknadu za preglede shodno njihovom broju. Žene su morale da obrate pažnju da li su im mušterije zdrave i ako bi primetile nešto sumnjivo trebalo bi da ih uslove korišćenjem nekakvog primitivnog kondoma koji se nazivao koton, i tada očigledno postojao i bio u primeni. Isto tako nisu smele da odbiju mušteriju koja insistira na korišćenju istog. One žene koje bi dobile bolest odmah bi se slale u bolnicu na lečenje, a one koje su zdrave a nečiste bile bi kažnjene.
Bludničenje van prijavljenih kuća kažnjavalo se paprenim iznosima čak i kod žena koje pripadaju nekoj kući ali su bludničile van nje, dakle pokušavale da zarade mimo gazde i državne kontrole. I tako je policija, tj. država morala sve da zna, o svakoj bludnoj radnji. Strašnim sumama kažnjavale bi se i one koje su zatečene da imaju odnos na javnom mestu, čak i ako je u pitanju ljubavni odnos a ne onaj iz koristi, ali tu kaznu plaćao bi i muškarac koji je uhvaćen na delu.
Zanimljivo je da je država bila toliko siromašna ili brutalna da one žene koje bi izdržavale zatvorsku kaznu morale su da se hrane o svom trošku.
„U ostalom sve ovo ima se izvršiti sa što je moguće većom štednjom javne naravstvenosti, narodnih običaja i osećanja, naročito čuvajući svetinju porodičnog i domaćeg života”.
U pravilniku su i pravila održavanja higijene koja svedoče da na kraju 19. veka čak ni osnovne higijenske navike nisu bile sasvim usvojene u svim slojevima stanovništva.
Bonus video – Oldtajmeri u Nišu: Mladi da se upoznaju, stariji da se prisete