0
Četiri decenije protekle su od izlaska briljantnog prvog albuma art-rok sastava, koji se samo za tu priliku nazvao Katarina II. Ubrzo zatim, bend čiju su okosnicu činili Milan Mladenović, Margita Stefanović i Bojan Pečar, postao je poznat po mnogo slavnijem imenu – Ekatarina Velika. Njihovo prvo zajedničko delo, međutim, ostaje da blista u muzičkoj istoriji nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kao originalno svedočanstvo o kratkom srećnom životu ove obožavane grupe (beo)gradskih sanjara i istovremeno čitavog jednog naraštaja.
Album “Katarina II” (ZKP RTLJ, 1984) pojavio se u doba već jasno naslućenih raspuklina širom SFRJ, o čijim bi nacionalnim, religioznim, socijalnim, a pre svega arivističkim i srebroljubivim predznacima i podznačenjima, moglo posebno da se razgovara. Na jugoslovensku autorsku scenu 1980-ih, ova ploča donela je u svom zvuku i stihovima ključne kontradiktornosti tadašnje generacijske svakidašnjice: osobenu euforiju i duboku tugu, neobjašnjivu paniku usled snažnog osećanja progonjenosti i(li) permanentnog nadzora, prenadraženu mladalačku osetljivost, a u isti mah zrelu mudrost prerano odraslih vršnjaka.
Mnogo godina kasnije, prisećamo se daška svežine koji su Katarina II i njihovo jedino ostvarenje pod tim nazivom, ostavili u trajan spomen regionalnoj rok povesti.
Zorica Kojić, muzička kritičarka
Među mnogobrojnim albumima koje je Socijalistička Jugoslavija proizvela u prvoj polovini 1980-ih – postoje oni koji nijednog momenta u budućnosti nisu dovedeni u pitanje. Tu, bez ikakve sumnje, spadaju: “A dan je tako lijepo počeo”, “Dolgcajt”, “Paket aranžman”, “Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”, “Haustor”, ”Sunčana strana ulice”, “Odbrana i poslednji dani”, “Lišće prekriva Lisabon”, “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno”, “Laibach”… u ovom nizu rokenrol “mejdžora”, made-in-SFRJ, apsolutno se mora naći mestа i za jednu ljupko mističnu, pronicljivo razotkrivajuću i čudesno ekstatičnu longplej ploču, što je verovatno najsnažnije pomerila misli tek stasalih jugoslovenskih tinejdžera u godini Džordža Orvela – hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj.
Kada se čovek danas priseti svog gotovo pa praistorijskog srednjoškolskog života iz tog vremena, onda mu na pamet padaju neke oštro suprotstavljene činjenice. Sa jedne strane – čista ontogeneza: buđenje samosvesti, prodor neverovatno istančane percepcije u čulni sistem novopridošlog pubertetlije, promene na i u telu, intenzivirani susreti sa vršnjacima, naglo prepuštanje popularnoj kulturi, otpadnišvo od roditelja i još dojučerašnje “dečje” egzistencije, dotaknutost nekakvom vasionskom česticom, onim tajanstvenim “petim elementom”, kvintesencijom akcije.
Sa druge strane, događaji su se i u “stvarnoj” stvarnosti ređali sa sve većim ubrzanjem – Titova smrt, Džuboks, novi talas, Ivo Pogorelić u Varšavi, ubistvo Džona Lenona, Rokenroler, restrikcije struje, nestašice ulja, kafe i deterdženta, par-nepar sistem, Milka Planinc, Zimska olimpijada u Sarajevu… ne nužno tim redom.
Dakle, ushićenje zbog kraja detinjstva i ulaženja u onaj žuđeni, takozvani “odrasli” život, potpaljen glasnim rokenrolom, ludom poezijom Edgara Alana Poa i Vilijama Blejka, simbolističkim slikarstvom, avangardnim teatrom i metamorfozama Dejvida Bouvija – suprotstavljalo se, poput rajske slike, sve strmoglavijem padu standarda, masovnom menjanju navika građanstva na gore usled narušenog kućnog budžeta, tamnom oblaku nihilizma koji se nadvijao nad snuždenom “samoupravnom” omladinom željnom svega, a nagrađenom samo neizvesnošću, čak i onog sićušnog, takoreći ničega, što im je iz ruku potezala zlokobna udica bede.
Ploča “Katarina II” bila je u toj poremećenoj i ispreturanoj zbilji jedan toliko važan osmejak bliskog bića, ona neophodna prijateljska ruka što se probija ka izgubljenom i unezverenom vama na kapijama čudnovatog plesa Margitinih klavijatura i Milanovog vrhunskog vokalnog virtuoziteta sa smislom, govoreći vam da ste – sjajni, pravo čudo prirode, i to bez ikakve ironije. Ušli ili ne u ovaj razdragani vrt fantazije, bilo vam je jasno da je taj zvuk upravo ono nešto što maršira u korak sa svetom.
Mnogo puta smo se tokom 1980-ih osetili uostalom počastvovanim pripadnicima plemena klinaca, koji kapiraju trendove i stvaraju ili prisustvuju nečemu što se – na drugom kraju planete – ravnopravno otkrivalo u isti taj čas. Podudarnosti ukusa, stila i mašte naših umetnika sa njihovim kolegama iz centara muzičkih velesila, bila je zaista za ponos.
I pesme Katarine II, zabeležene na ovom četrdesetak minuta dugom albumu, bile su pune tog kraljevskog dostojanstva koje nije poricalo lokalni štimung, baš naprotiv. Ovi muzički komadi, iz kojih je sadržaj šikljao poput praska vatrometa, ostali su do dana današnjeg zagonetno štivo visoke vernosti, simbol epohe u kojoj su se lomile geografije, iznova definisale teritorije, nicali dotad nepoznati senzibiliteti i niski interesi – a da mi ništa o svemu tome uopšte nismo znali. Ukratko, mračna razdoblja protezala su se tik pred nama, no mi još uvek nismo kročili u njihovu sablasnu senku. To će se desiti samo malo kasnije.
Ali, toplina emocija, ono nekakvo instinktivno saznanje kako sa svim utvarama ipak možeš da izađeš na kraj i umakneš njihovom pakosnom besu – uhvaćeni su, bez premca, na ovoj maloj velikoj ploči. Radost i zebnja, duboko razmišljanje, kao i seta – sve je tu maksimalno obrazloženo, a neporecivo duhovito i puno dirljivog ohrabrenja. Bio je to jedan kompletno radostan dan, dan velikih talasa za jugoslovenski rokenrol, što nam je u amanet ostavio neukaljane uspomene i osunčanu super-moć nakon svih ovih godina.
Dragan Ambrozić, muzički kritičar
Da se odmah razumemo: album “Katarina II” u ono vreme nije bio mnogo zapažen. Više je postojala fama o grupi, kao obećavajućoj, ambicioznoj beogradskoj umetničkoj rok postavi (što se u nekim krugovima smatralo sinonimom za – gradske folirante). Najslavniji član bio je Milan Mladenović, koji u tom trenutku jeste bio poznato lice sa televizije, ali još uvek daleko od onoga da se u širim krugovima smatra dokazanim autorom. Grupa kao grupa nije imala nikakav rejting, niti je bila poznata van uske baze fanova u Beogradu. ZKP RTV Ljubljana jeste povukla sjajan potez objavivši njihov debi, pre svega zato što je u pitanju bio kvalitetan proizvod trajne vrednosti, ali njihova distribucija nije adekvatno pokrivala celo tržište SFR Jugoslavije, te je debi plasiran na način koji je više odgovarao underground reputaciji benda – u skromnom tiražu i bez pompezne kampanje.
Ali, ništa nije moglo biti dalje od univerzalne istine, koju tek sad jasno razaznajemo – “Katarina II” je najuzbudljivija ploče ove grupe, jer vizionarski otvara mnoge mogućnosti koje su do danas ostale neistražene, da ih mladi bendovi naknadno prepoznaju. Ona propoveda ideju unutrašnje revolucije, ideju da promena počinje u nama. Mladalački emotivna, melodična, maštovita, misteriozna, angažovana na ličnom nivou – predstavlja nam grupu što pronalazi poeziju skrivenu iza velova urbane svakodnevnice. Bio je to model iskrene, kreativno avanturističke rok muzike, bez suvišne pretencioznosti, koja je kasnije pripisivana njihovoj mnogo čuvenijoj EKV fazi.
Muzički, ovaj bend je predstavnik nove škole post-novotalasnih art-rock grupa iz 1980-ih, sa svojom ozbiljnom, inovativnom svirkom, ingenioznim aranžmanima i lirskom mešavinom realnog i onoga što se pričinjava. Uopšte, muziciranje i pevanje na njihovom debiju bilo je i ostalo domaći zadatak za ostale na sceni – istovremeno prefinjeno i vrlo direktno, što ga je spašavalo od bilo kakve izveštačenosti. Impresionistički stihovi stvaraju utisak da prisustvujemo seriji dnevničkih zabeleški o prolaženju ulicama velikog grada, bilo kad i bilo gde. Zato je mala, draga ploča “Katarina II” i danas uzbudljiva, moderna i može da se sluša kao da je sad snimljena. Pisana je i svirana tako da ostane zauvek.
Srđan Marjanović, kantautor i urednik izdanja za ZKP RTLJ
Kako ste i kada prvi put čuli za postojanje benda Katarina II?
Šarlo akrobata je bio najatraktivniji bend alternativne muzičke scene početkom 1980-ih u Beogradu. Sticajem okolnosti, zahvaljujući svojim albumima koje sam objavljivao za ZKP RTV Ljubljana, izdavač mi je ponudio da radim kao urednik u njihovom beogradskom predstavništvu. Silom prilika, pratio sam dešavanja na srpskoj muzičkoj sceni koja je Slovencima bila najvažnija, jer je bila najveće tržište. Iskren da budem, nisam bio ljubitelj panka i “novog talasa”. Teorija Malkolma Meklarena, idejnog tvorca ove muzike, da “svi treba da sviraju, pa čak i oni koji to ne znaju, ali imaju želju”, zvučala mi je kao utopija. Svejedno, pratio sam nove bendove, koji su nicali poput pečurki posle kiše, iako tu nisam video komercijalni potencijal. Šarlo je imao iznenađujući publicitet. Bilo mi je žao kad su se raspali. Iako me ta muzika nije fascinirala, zapamtio sam imena članova – Koja, Milan i Vd. Znao sam da se neće na tome završiti. Bilo mi je drago kad sam čuo da Milan ima novi bend Katarina ll. Čini mi se da je to bilo 1983-će? Ime mi se nije dopadalo! Kasnije sam shvatio – kroz ovaj i druge bendove – koliko je to nevažno. Bitna je uvek samo muzika…
Jeste li već bili svesni „novotalasnih“ bendova sa „Paket aranžmana“? Šta ste o njima mislili?
“Paket aranžman”: Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam? Moram da priznam da u to vreme, o sva tri benda nisam mislio ništa lepo. Bilo mi je neverovatno da se tolika pažnja odjednom poklanja momcima koji jako loše sviraju i još slabije pevaju. Svejedno, mediji su počeli da ih glorifikuju, da u njihovim tekstovima i muzici pronalaze “revolucionarne” poruke. Nisu to bili bendovi za “hale i stadione”, poput Bijelog dugmeta, grupe Tajm, YU grupe, Korni grupe ili Rok mašine, ali su očigledno imali sve više navijača. Kad je i Bregović, prateći ovaj “trend”, snimio verovatno najgori Dugmetov album “Doživjeti stotu”, znao sam da je “đavo odneo šalu”! U svetskim razmerama, taj Meklarenov talas je iznedrio tek nekoliko zapamćenih grupa – Sex Pistols i The Clash su uspomena od koje danas nije ostalo mnogo. Čini mi se da se “novi talas” najviše oplodio i zadržao baš u našem regionu, gde još uvek žive retki bendovi koji samo deklarativno pripadaju ovom pravcu, jer danas sviraju mnogo bolje…
Kako je došlo do toga da ste čuli prve snimke Katarine II iz Studija Aquarius?
Pratio sam zbivanja. Vrlo često jedan od repera mi je bila top lista radija Studio B, odnosno “Diskomer” Slobe Konjovića. Uočio sam te nedelje da je na drugom mestu numera grupe Katarina ll. Dopala mi se pesma. Poznajući Slobin afinitet, znao sam da će sledeće sedmice zauzeti mesto broj jedan!
SKC je bio glavno mesto “novog talasa”. Tu su se okupljali bendovi ovog profila. Tamo su održavali probe i organizovali svirke. Grga je bio menadžer većini grupa, posebno Katarini II. Jednog ponedeljka se obreo u mojoj kancelariji sa Milanovim snimcima. Nosio ih je već u PGP RTB i Jugoton. Svi su ih odbili. Mladenović je na mene ostavio pozitivan utisak. Bio je nekako smiren, zagonetan, pomalo odsutan i zamišljen. Preslušao sam donete snimke – nisu bili iz Encove “Druge mace”, bili su kvalitetniji, verovatno baš iz Ratkovog “Aquariusa”. Pitao sam Grgu, hoće li oni okolo svirati taj materijal? Odgovorio je potvrdno. Kratko sam se dvoumio, a onda rekao da ćemo izdati album. Ujutro sam zvao Slovence i najavio novo izdanje. Na sreću, direkcija nikad nije odbijala moje beogradske predloge. Nije mi naravno uopšte bilo svejedno, jer ako “promašim” – i moja zadnjica je bila u pitanju! Slično sam “pogodio” nešto kasnije i sa grupom Kerber.
Kakav je bio vaš prvi utisak o muzici benda Katarina II?
Muzika mi je bila čudna, drugačija od ostalih koji su se deklarisali kao “novi talas”! Ovi momci su znali da sviraju. Dopadala mi se enigmatičnost i dvosmislenost tekstova. Svako je mogao da ih tumači na svoj način. Pratila ih je već nekakva fama vezana za narkotike, što je za mene u tom trenutku bio medijski “komercijalni potencijal”. Imali su Magi, jedinog ženskog klavijaturistu u to vreme, a i Šarlo akrobata – iz koga su na neki način potekli – imao je odgovarajući rejting. Radijska i medijska podrška je bila veoma važna, a znao sam da Konjovića i Studio B već imaju uz sebe. To mi je bilo dovoljno…
Da li ste bili u tom trenutku svesni da u rukama imate remek-delo jugoslovenskog roka, koje će i danas imati svoju vrednost?
Osećao sam da imam “nešto”! Bilo je drugačije od svega ostalog. Iskreno, nisam ni sanjao da će to u budućnosti biti proglašeno za “najbolje” na ovim prostorima! Uzgred, imali su i jedinstvene okolnosti – svi su nažalost na neki način umrli za tu svoju “ideju”, a to, uz sve ostalo, uvek izaziva izuzetno interesovanje ljudi. Onda u toj muzici vidiš i nešto daleko dublje… Ono što sam sigurno znao još u ono vreme jeste da je to bend čija karijera tek dolazi. Bili su originalni, sa drugačijim zvukom od ostalih grupa. Rizikovao sam sa njima, ali sam verovao u Mladenovića. Najviše u njega! Ostali mi nisu bili toliko važni. Lider je uvek najvažniji, on je suština u bendu, ostali su promenljivi.
Da li se sećate nekih razgovora oko izlaska prve ploče sa članovima grupe Katarina II? Kakva su bila njihova razmišljanja o tome na koji način treba da bude predstavljena njihova muzika?
Sećam se razgovora! Milan je znao tačno šta hoće. Imao sam utisak da mu novac uopšte nije važan. Nisam se mešao u njegovu kreativnost, niti sam davao sugestije u vezi sa pesmama. Znao sam da je najbolje da ga pustim da sa svojim bendom uradi sam ono što želi. Meni je bilo važno da po izlasku albuma sviraju što više. To je bio najbolji mogući marketing za firmu u tom trenutku. Već na prvom koncertu u SKC-u, znao sam da smo uspeli. Bila je velika gužva! Katarina ll je postala “avangarda”, a kad je ta reč uz tebe – ne treba da brineš!
Kako je tekla dalja saradnja sa grupom, kakav ste utisak stekli o njima kao ličnostima?
Uspeh je čudo! Konja koji dobija trku, nikad ne menjaš! Saradnja je uvek bila izuzetna. Snimili su nekoliko albuma za ZKP RTLJ. Kroz njih i ostala izdanja, rastao je i rejting same firme. Slovenci su bili izuzetno poslovni. Bez problema smo plaćali troškove studija u Ljubljani i Zagrebu, gde su članovi benda želeli da snimaju. Naravno, Milan je na mene ostavio nasnažniji utisak. Komunicirao sam uglavnom samo sa njim. U početku sam za Magi mislio da je tu zbog “slike” i “šminke” i da njena uloga na klavijaturama nije Bog zna kakva? Kasnije sam shvatio da su pojedini aranžmani nastali upravo zahvaljujući njenoj kreativnosti. Zanimljivo je da sam posle Bojanovog odlaska iz grupe, kad su ostali bez stalnog basiste, ponudio Milanu mog Dragišu Uskokovića “Ćimu”, koji je godinama svirao u mom bendu. “Ćima” je svirao sa njim do kraja. Sve dok Mladenović nije umro…
Aleksandar Žikić, rok kritičar, muzičar, autor knjige “Mesto u mećavi”
Kako se danas sećate izlaska albuma “Katarina II”, sada već davne 1984. godine?
Sa istom toplinom i radošću sa kojima sam taj album prvi put stavio na gramofon. Bilo je jasno da se događa nešto veoma važno i posle Šarla, a Katarina II je – sličnom silinom kao Disciplina kičme, ali iz sasvim drugačije perspektive – potvrdila to na način koji nije trpeo pogovor. Ako vam nije posebno drago kad nešto takvo ugleda svetlost dana, verovatno nešto nije u redu sa vama.
Koji je bio vaš prvi zvučni utisak o ovoj ploči kada ste je čuli?
To je nesumnjivo i dalje bio zvuk probuđenog Beograda, odlučnog da, uprkos svemu, stvara i napreduje. To je bilo vreme učvršćivanja postave sa Margitom i Bojanom i jasan nagoveštaj da je reč o bendu spremnom i sposobnom da traje i deluje u punoj meri autorskog i izvođačkog dostojanstva. Svaki ton i svaka reč bili su na svom mestu.
Šta vas je najviše fasciniralo na albumu?
Ne bih to nazvao fascinacijom, ali svakako je grejala srce činjenica da je grupa talentovanih, inteligentnih i dobrih ljudi, zajedničkim naporom, stvorila tako uzbudljivu, emotivnu i vanvremensku muziku.
Na koji način je album “Katarina II” povezao prehodno nasleđe bendova Limunovo drvo i Šarlo akrobata u sebi, ili se baš naprotiv od njega udaljio?
Milan se posle Šarla – koji je u jednom trenutku jednostavno morao da eksplodira i više se nikada ne pokupi – okrenuo svojoj poetičnijoj, soficticiranijoj i elegantnijoj strani, upravo oličenoj u Limunovom drvetu, koje je delovalo u vreme pre panka, u duhu sedamdesetih. Šarlova energičnost je zadržana, ali su melodijski i harmonski slojevi postali složeniji.
Da li je ploča “Katarina II”, po vašem mišljenju, uticala na docnije generacije rok muzičara kod nas i na čitavom nekadašnjem SFRJ prostoru?
Ni blizu onoliko koliko je trebalo. To je mogao da bude kompletan jedan pod-žanr, ali verujem da jednostavno nije bilo dovoljno ljudi koji su mogli da dobace tako visoko ili nije bilo odvažnosti da se u to upusti. Katarina II je otvorila put za Ekatarinu Veliku, koja će se pokazati daleko uticajnijom, a postala je najuticajnija kad je prestala da postoji.
Kako se sećate Milana, a kako Margite, nakon svih ovih godina? Bili ste jedan od retkih koji je komunicirao sa Margitom praktično do samog njenog kraja?
Oboje su bili neobično prijatno društvo, u svakoj prilici u kojoj smo se sretali. Plemeniti, veoma senzitivni ljudi – posebno Margita – gotovo sasvim nekompatibilni sa daleko ružnijim okruženjem, koje, umesto da bude srećno što ih ima i to pokazuje na svakom koraku, do danas nije prestalo da im traži nedostatke i razloge za omalovažavanje. Ili da ih neukusno precenjuje, što je slično.
Da li smo se, nakon svega, kao društvo dovoljno odužili grupi Katarina II/Ekatarina Velika za svu muzičku lepotu koju nam je pružila?
Društvo se nikada nikome ne odužuje za istinsku lepotu, jer retko uspeva da je prepozna, pogotovo ne na vreme i kad je to najpotrebnije. Već sam više puta rekao, pa mogu još jednom, da su nam Katarina II/Ekatarina Velika i svi njihovi članovi, a najviše Milan i Margita, ostavili mnoštvo razloga za ponos i kajanje.
I za kraj, da je još uvek među nama, Margita Magi Stefanović bi napunila 65 godina u ponedeljak, 1. aprila.
Bonus video: Dečji hor na Exitu izveo EKV pesmu Zemlja
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
