30
Još dok sam s kalendara svlačio poslednje dane odmora, trgnula me jedna (ne)vest, odnosno medijska konstrukcija o još jednom atentatu na predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Tobože, u tome učestvujemo mi iz medija koji rade u sklopu kompanije „United Media“. Zgrozio sam se kratkog propagandnog uratka koji je preko društvenih mreža lansirala premijerka Ana Brnabić, kojim želi kao da dokaže kako su pozivi na ubistvo predsednika Vučića u „medijima Dragana Šolaka“ svakodnevni. Spot neodoljivo podseća na onaj kojim se režim obračunavao sa Oliverom Ivanovićem, neposredno pred njegovu smrt.
Opasan spin, rečenice izvučene iz konteksta, poznat rukopis, a provaljena je i namera.
To vam je, dragi moji, urađeno s ciljem da sad nezavisni mediji koji izveštavaju kritički, počnu da se bave sobom i malo pomere fokus sa litijuma, i drugih nepodopština režima koje su podigle narodno nezadovoljstvo skoro do tačke ključanja.
Da, ovakvim narativom hora Aleksandra Vučića dovode se u opasnost zaposleni u prokazanim medijima. Nisu li nas više puta i sa najviših pozicija u državi i sa stranica njihovih glasila nazivali izdajnicima, stranim plaćenicima, pa nas po potrebi prilepljivali uz toteme srpskih nacionalnih frustracija – malo kurtijevci (nakon što su naprednjaci izašli iz koalicije sa Kurtijem u Vladi Kosova), malo ustaše, nekad smo bili i soroševci dok Vučić nije krenuo da druguje sa Sorošem mlađim.
Sve mi to znamo, al‘ prihvatamo rizik novinarskog posla u Srbiji pod ovakvim režimom.
Zato se nećemo baviti samo sobom. I dalje ćemo biti u službi građana i njihovog realnog informisanja. Zbog toga smo, na koncu, i proglašeni atentatorima.
Onolika masa ljudi na ulicama, građansko nezadovoljstvo je uplašilo režim.
Zato predsednik sada ide da se slika s decom, najavljuje preseljenje kancelarije u Valjevo, pokušava se sa amortizovanjem narodnog bunta.
Vučić, koji je i dalje najpopularniji političar, koristi taj kapital da svojim biračima koji su takođe zabrinuti zbog dugoročnih posledica iskopavanja litijuma i koji su i sami doprinosili gužvama na protestima poruči – ali ti ljudi s kojima šetate, čije poruke slušate, oni hoće da napadnu vašeg voljenog mene, pa nećete valjda da učestvujete u revoluciji protiv vašeg predsednika, oni hoće da me ubiju…
Još ako se njegovi birači koji su takođe zabrinuti zbog litijuma osveste i uvide koliko loše žive, a na protestima koje posećuju često se čuje ono što se ne prati na propagandnim kanalima kojima su izloženi, ode mast u propast.
Eto, kad god je neka muka, oni iskonstruišu neki novi atentat, o kome se onda danima drobi, analizira, a druge teme se stavljaju u drugi plan
Odavno nije potezana priča o atentatima. A koliko ih je samo bilo.
U jednoj od tobožnjih zavera su čak navodno učestvovali Vučićevi dotadašnji bliski saradnici.
Nikada ni zbog jednog od njih nije podignuta makar jedna optužnica, a nekmoli da je osuđen i zakatančen neki opasni zaverenik.
Bio je onaj što je na Topčiderskoj zvezdi presekao kolonu automobila u pratnji predsednika, onda je pronađeno neko oružje u Jajincima (za koje Marko Miljković, ako mu je verovati, tvrdi da je podmetnuto u akciji u kojoj su učestvovali Sale Mutavi, Aca Rošavi i žandarm Vučko, po naređenju Aleksandra Vulina), zatim na otkrivanju spomenika Stefanu Nemanji još jedan atentat, pa onda više atentata u čijoj su pripremi uticali članovi kriminalnih klanova. Od hapšenja ekipe Velje Nevolje, koja je bila istureno odeljenje „kavačkog klana“ u Srbiji (a do utamničenja sarađivali sa režimom u vidu održavanju mira na tribinama, obezbeđenju inauguracije predsednika i nekih skupova, razbijanja demonstracija, rušenja u Savamali), česti su napisi kako su i oni planirali ubistvo predsednika.
Eto, kad god je neka muka, oni iskonstruišu neki novi atentat, o kome se onda danima drobi, analizira, a druge teme se stavljaju u drugi plan.
Druge teme, poput iskopavanja litijuma, ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju i moguće skladištenje nuklearnog otpada u Srbiji, uslova pod kojima posluju kineske kompanije u Srbiji, Kosova, kako stvarno žive ljudi kada se odmaknete od statističkih ludorija…
Al‘ znamo za jadac, predsedniče. Tako da – neš kopat!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
