1
Nakon pretnji, pritisaka, obećavanja zaposlenja, ili pak otkaza i ostalih metoda iz domena predizborne kreativnosti predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaigrao je i na patetiku.
Nema sumnje da Vučićeva emotivna ucena, spakovana u predizbornu poruku na jednom od mitinga „Za ili protiv mene, baš tako kažu“, jeste rezultat istraživanja javnog mnenja jer taj ništa ne radi bez da konsultuje merače rejtinga kako treba da razmišlja, koje odluke da donese, šta da govori i kako da se ponaša.
Veliki lideri, vizionari, odluke donose u skladu sa svojim znanjem, procenama i uverenjima, oni stisnu petlju da odluče nešto što u datom momentu neće biti popularno, ali je na opštu korist i zalog je za budućnost, a Vučić nije taj.
On je ziheraš, igra na sigurno, treba mu naklonost javnosti i zato zna da podiđe velikim socijalnim grupama, priča im ono što vole da čuju, a onda ih tako anestezirane vuče za nos bar do biračkog mesta. Čak i one najugroženije uslovljava davanjem podrške njegovoj stranci da bi dobili nešto što im već pripada. Baš nedavno smo pisali o tome na koji način se ucenjuju korisnici socijalne pomoći.
Ovog puta simpatizerima govori da građani na ovim izborima ne glasaju samo za listu poslanika već i za svog predsednika.
Vučić koristi to što je njegov lični rejting iako u padu i dalje mnogo bolji od rejtinga Srpske napredne stranke, čiji je i dalje nezvanični šef. Zato sebe stavlja u centar dešavanja, te i na izborima koji nisu predsednički kaže da je on taj za i protiv koga se glasa.
Mada ni to nije daleko od istine, jer bi ta kohabitacija teško funkcionisala.
On je izgradio takav sistem da cela zemlja zavisi od volje jednog čoveka. Centralizovao je vlast tako što je sve institucije podredio sebi, a to je mogao da uradi jer ih vode partijski aparatčici. U gostovanjima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom Vučić je predstavljen kao predsednik Srbije, a autoritet te funkcije zloupotrebljava agitujući za svoju SNS.
I kako bi on, posle svega, mogao da se vrati u ustavne okvire u slučaju da nekim čudom i ogromnom izlaznošću SNS ne bude mogla da okupi parlamentarnu većinu.
Propaganda se potrudila da ga predstavi kao mučenika, trudbenika i podvižnika koji se odriče ovozemaljskih zadovoljstava da bi gradio puteve, otvarao strane fabrike, delio novčanu pomoć.
Razmere propagandnog ataka na misaone procese mogu se videti u anketama. Nedavno je novinar N1 razgovarao sa penzionerkama iz Leskovca koje se žale da žive loše, a kažu da vole Vučića i da glasaju za njega.
„Glasamo, glasamo, a imamo penzije po 20.000 dinara. A bolesni ljudi, ja još i srčani bolesnik, tek operisana, a i suprug…“, priznala je ona.
„A zašto onda volite Vučića ako nemate sve to što bi trebalo da imate?“, pita novinar na šta mu stiže odgovor: „Volimo ga zato što je dobar čovek. Pravi puteve“. Ni pitanje „ko je kriv što su te cene takve i što nemate više para?“ nije problem jer penzionerke imaju spreman odgovor: „Država, nije valjda Vučić kriv“.
Otud ovaj vapaj o glasanju protiv svog predsednika pred narodom koji je doveden autobusima iz svih krajeva Srbije. Loše se živi, cene divljaju, računi sve veći, a tek laži oko Kosova. I pored svega što je dao i obećao i dalje se predstavlja najvećim braniocem Srba u pokrajini. Kaže nije potpisao.
Ona patetična ucena s početka teksta jeste plastična demonstracija parole „Srbija ne sme da stane“ jer evo danima ljude vadaju s mitinga na miting gde im glavni glumac ove drame baca mamce, najavljuje jednokratnu pomoć za penzionere pred izbore uz obavezno podsećanje:“I sve to možemo da izgubimo u jednom danu 17. decembra“.
Ako su tradicionalni apstinenti očekivali neki signal da treba da glasaju čini mi se da bolji od ovoga neće dobiti. Sad imaju šansu da se uvere da baš od njih zavisi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
