Posle one pogibeljne avanture, u kojoj su stradala tri Srbina i jedan kosovski policajac, i fijaska državne zakulisne politike, Aleksandar Vučić okrenuo je reflektore s kosovske krize na izbore.
Da bi skrenuo pažnju javnosti, iskoristio je zahtev opozicije za održavanje izbora pre Nove godine i kao zakazao ih za 17. decembar. Taj zahtev mu sad služi kao alibi, kao zaklon od očekivanja njegovih partnera sa Zapada da se završi ono što je dogovoreno u vezi s Kosovom, a Srbija je sad u neuporedivo goroj poziciji po tom pitanju nego što je bila pre 10 dana.
I kud‘ će, šta će – pa tamo gde je najsigurniji u kampanju i možda na izbore.
Kažem možda, jer se kod njega ništa ne zna, te ni danas ne možemo da budemo sasvim sigurni da će do izbora doći onda kad je rekao.
Uprkos već podnetim ostavkama predsednika opština i gradonačelnika, ima mnogo mehanizama da se datum održavanja izbora pomeri – od izbora novih predsednika opština do uvođenja prinudne uprave i država će da plovi bespućima institucionalne krize, a nije da predsednik u tim vodama nije navikao da kormilari. Može i da se ide samo na izbore u ovih tridesetak mesta gde su njihovi čelnici podneli ostavke… Prečesto je dosad bacao razne mamce, obećavao pa prevario, zakazivao pa odlagao, da bih jednostavno poverovao da iza nekog njegovog poteza ne čuči nešto drugo.
Istina, kako sad stvari stoje, predizborna mašinerija je pokrenuta, ali hoću samo da vas podsetim da ovaj čovek često preumi, pa da se ne iznenadimo ako i ovog puta do toga dođe.
Ono što je sigurno, to je da se već vidi njegovo ponovno skretanje udesno. Sad kad mu je legitimitet poljuljan i na nacionalnom planu, mogao bi da ga povrati na izborima i kroz kampanju u kojoj će preovlađivati nacionalni sentiment i kosovski epski ciklus.
Sledi pumpanje nacionalnih osećanja i oštra podela na patriote i sve ostale koji mogu da stanu pod etiketu „izdajnik“. Kao nezaobilazan začin poslužile su najave sastanaka predsednika sa Si Đinpingom i Vladimirom Putinom.
Moraće Vučić da se busa u grudi junačke, jer nam uprkos „novcu iz helikoptera“ i raznim davanjima majkama i penzionerima stanje u novčanicima i frižiderima nije baš dobro. Čuj, dobro. Katastrofalno je.
Pogledajte već podivljale cene na rafovima. Nije to ništa kako će da bude. Od 1. oktobra povećane su akcize za gorivo, kafu, alkohol i duvanske proizvode. Već nam je jasno da ćemo se zbog poskupljenja energenata – struje, gasa i naftnih derivata, smrzavati od same pomisli na račune. Ako bi se tome dodali i pritisci u vezi s Kosovom, jer se čini da Zapad ovog puta ne interesuje politička dinamika u Srbiji i moguće da će se nastaviti s pritiscima i zahtevima za postizanje dogovora, moglo bi naivno da se pomisli da ovaj čovek raspisuje izbore da bi ih izgubio.
Ima Vučić još jedan adut, osim izbornih i medijskih uslova koji idu u prilog režimu. Taj adut je u opoziciji. Lideri se još nisu dogovorili kako bi izašli na izbore koje su tražili. Iako pevaju pesmu o zajedničkom nastupu, i dalje među njima ima disonantnih tonova. U proevropskoj opoziciji imali smo podelu na dve kolone na prošlim izborima i tada, pre samo godinu i po dana ta dva bloka dobila 14%, odnosno 4,5%, ali neko od opozicionih lidera i dalje gura tu priču, jer kao smatra da će tako imati veću šansu i dobiti više glasova.
Srećko Mihailović, jedan od najkredibilnijih istraživača javnog mnjenja u Srbiji, a svakako najiskusniji, na osnovu svojih istraživanja i analiza kaže da ćemo biti svedoci „pokušaja sprečavanja organizovanog opozicionog zajedništva“.
„Što više opozicionih partija pristupi ugovoru o predizbornom savezu („Dogovoru za pobedu“), utoliko su veće šanse za pobedu“, zaključuje Mihailović.
Ukoliko bi patriotski blok izašao u jednoj koloni i proevropska opozicija koja stoji iza organizacije protesta „Srbija protiv nasilja“ u drugoj, Vučić bi imao razloga da se brine. Zasad se čini da bi patriotski blok mogao da ide u dve kolone, neki od lidera proevropske opozicije zdušno se trude da i taj blok pocepaju na bar dva dela.
Potezi koji vode razjedinjavanju opozicije trenutno su najveći Vučićev adut.