29
Tri puta su studenti u ovoj zemlji, ako računamo i onaj jugoslovenski period, ustajali na noge lagane, zatvarali udžbenike i fakultete i otvarali pitanja od ključnog značaja za državu i društvo u kojima su se zatekli.
Prvi put (1968) su izgubili rat, preveslani od strane prefriganog „crvenog kralja“ koji ih je matirao i nadmudrio tvrdnjom „da su u pravu“, a onda, uz malo sile i malo više privilegija, pasivizirao i vešto pretvorio u buduće podanike.
Drugi put, krajem prošlog veka u protestima 1996/97. studenti su, ratujući protiv izbornog lopovluka Miloševićevog režima i opšte kriminalizacije društva, zajedno s građanima – izvojevali pobedu.
I evo ih treći put na istom poslu u borbi protiv odnarođene, kriminalne i korumpirane vlasti i njenog zaštitnog znaka, diktatora u pokušaju i veleizdajnika u finišu nečasnog posla, spremnog da za opstanak na vlasti isporuči sve što mu belosvetski centri moći i politički pokrovitelji traže, a malo toga je ostalo. Na unutrašnjem planu niti šta ima da ponudi, niti mu, osim odgovornosti za dvanaestogodišnje razvaljivanje države, iko išta više traži. Upravo su studenti, inteligentno, mladalački samouvereno i nemilosrdno, potcrtali njegovu nebitnost, poražavajući ga apsolutnom ignorancijom i izvlačeći ga tako na čistinu iz sigurnosti njegovog paralelnog univerzuma koji se raspada u paramparčad. Svaki odgovor na studentski bunt završavao se i završava novim porazom, isturena odeljenja njegovog režima kompletiraju blamažu, propagandna mašinerija baguje i ispada smešna i neubedljiva.
Prvo su pokušali onim što je u bazičnoj prirodi njihovog radikalskog političkog bića i što je bila i ostala najimanentnija odlika te vlasti – silom. Nije išlo. Falange plaćenog ološa koji su pesnicama i automobilskim točkovima nasrtali na pamet, na kraju su završili u bežaniji i pred, kakvim-takvim, sudovima, samo dodatno razgorevajući vatru pobune, a zloupotrebljena tajna služba dobila je studenstke goste pred sopstvenim vratima ispod kojih im je gurnuta razglednica na kojoj je pisalo – ne plašimo vas se.
Propao je i izvrgnut ruglu i onaj omiljeni manir autokratskih režima da se studenti proglase stranim plaćenicima i regrutima obojene revolucije. Ta mantra, patentirana u Miloševićevom režimu, izraubovana i neuverljiva, samo je proizvela još jedan kontra efekat.
Onda je pokušao da ih podmiti imbecilnom pričom o jeftinim stambenim kreditima, ali mu ni ta providna finta nije prošla. Recept koji je uspešno koristio kod najbrojnijeg dela svog biračkog tela – potkupljivanje sitninom, ovde mu je pocepan na froncle.
PROČITAJTE JOŠ:
Na kraju mu je ostalo samo da se nada da će se stvar nekako rešiti sama od sebe – mladi će se umoriti, doći će praznici, pritisnućemo roditelje i profesore, protesti će se razvodniti i tako dalje (hrabreći sebe počeli su kao papagaji da ponavljaju kako su „protesti u opadanju“) ostala je na nivou pustih snova. Praznici su prošli, a studenti su nastavili po starom – malo su pevali Zagorki Dolovac, malo recitovali Daviča ispred Palate pravde, a malo blokirali Mostarsku petlju i žilu kucavicu beogradskog saobraćaja.
Demaskiran, razmontiran, nemoćan, prozren i prezren, izbačen iz koloseka sopstvene iluzije koju je godinama uspešno prodavao svojim glasačima, a naplaćivao svima nama, vladalac poput lude Naste juri iz studija u studio potčinjenih televizija, groteskno baulja po hilandarskom manastiru, kači infantilne instagram postove postajući još više smešan, ogoljen i – nebitan.
U utakmici studenti -režim, ovi prvi vode ubedljivo i sa velikim izgledima da dobiju meč, ali ostaje pitanje političke artikulacije ogromnog posla koji su mladi ljudi obavili. Da li će, na žalost, često kilava i neubedljiva opozicija, u kojoj je Vučić uvek do sada uspešno pronalazio trojanske konje ili ih, pak, sam pravio, moći, umeti i, na kraju, hteti da kapitaliziju ogroman potencijal studentske i đačke pobune na, sve izvesnijim vanrednim izborima, pitanje je na koje je, u ovom trenutku teško dati odgovor. Ako u tu misiju krenu razjedinjeni i s motivom da samo osvoje vlast, a ne da iz korena promene sistem i društvo, onda je odgovor negativan.
Ako se okupe i ujedine, imaju prilične šanse. I oni bi morali da shvate i prihvate činjenicu da su, naročito neki među njima, što činjenjem što nečinjenjem, takođe trošili naše dragoceno vreme. Vreme nas starijih je bespovratno otišlo, ali bi bilo grehota da se proćerdaju životi mladosti koja je pokazala spremnost da uljudi i sačuva svoju kuću. Nadam se da ovi mladi ljudi to nikome neće dozvoliti.
