0
Još od prvog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori, ovde u Srbiji u opozicionim rukavcima srpske politike traje nekakvo melanholično poređenje i žal za tim što ovde nema nekog našeg Jakova Milatovića, nekoga ko bi mogao da dovede do smene režima Aleksandra Vučića. Traži se novo lice, mlad, obrazovan, školovan u inostranstvu, neokaljan.
Euforija je skrajnula jedno važno pitanje – da li je Jakov pobedio više nego što je Milo izgubio.
Đukanovića je mogao da pobedi i Milojko Spajić, prvobitni kandidat Pokreta Evropa sad koji je i započeo kampanju, ali je diskvalifikovan zbog prebivališta koje ima u Srbiji. Milatović je u trku ušao tek nešto više od dve nedelje pre izbora. Pa kako to da Crna Gora ima bar dva Jakova, a Srbija nijednog.
Jakov Milatović je spram sebe imao jednog potrošenog diktatora protiv čijeg odlaska ništa nisu imali ni njegovi dojučerašnji partneri i zaštitnici sa Zapada.
Đukanović je još pre dve godine izgubio potpunu kontrolu nad aparatom represije, a dotad je mogao izbore da dobija dok ih je nesmetano nameštao. Čak i uz tu mašineriju na predsedničkim izborima 2013. njegov kandidat Filip Vujanović pobedio je Miodraga Lekića za tek 2,4 odsto.
Milo Đukanović je u poslednjoj fazi vladavine potrošio poslednji adut – crnogorski nacionalizam. Igrao je i na kartu srpskog nacionalizma, išao u Miloševićeve ratne pohode, štitio ruske interese u Crnoj Gori i prodao Kombinat aluminijuma Putinovom oligarhu Olegu Deripaski.
Na kraju ušao je u klinč sa SPC i navukao na sebe gnev velikog broja vernika ove verske zajednice, a onda je ono što je nastalo kao protest zbog ugrožavanja verskih sloboda, preraslo u opštenarodni bunt.
Najvažniji detalj tih događanja koja su prethodila parlamentarnim izborima u Crnoj Gori 2020. bio je prkos ljudi koji su uprkos pretnjama policije nastavili da se okupljaju.
Strah je razbijen.
Posle toga sve je bilo moguće i izvodljivo.
Milo Đukanović je izgubio moć još 2020, a nogom za vrat mu nije stalo novo lice, školovano u inostranstvu, neupitne biografije, već starac od 82 godine mitropolit Amfilohije Radović, uz čije ime su u javnosti išle i mnoge kontroverze – od afirmacije srpskog nacionalizma, preko protivljenja evropskim integracijama do šurovanja s istim tim Milom Đukanovićem.
Razlika od 20 odsto kojom je mladi Podgoričanin odvalio doskorašnjeg gospodara Crne Gore najbolje govori ne o Jakovu, već o Milu.
Toliko se smučio Crnoj Gori posle više od tri decenije apsolutne vladavine DPS obeležene zastrašivanjem, korupcijom, ubistvima novinara i policajaca, švercom cigareta i kokaina, partokratije.
Sigurno je da će Milatović razočarati radikalniji deo birača prosrpskih partija jer će država nastaviti evropskim putem kao članica NATO koja Kosovo priznaje kao susednu državu.
I sigurno je da su građani Crne Gore dobili predsednika koji je smenjiv.
A što se Srbije tiče, ovde će vlast biti promenjena onda kada građani pobede strah i upornim uličnim protestima uzdrmaju represivne stubove režima, Vučić istroši trikove, a zapadni partneri procene da im više nije potreban.
Tada će SNS sjahati, a ne kada se pojavi neki novi mesija. Takvog slobodno ne čekajte.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
