0
Sad sledi sramota.
Nakon višečasovnog blokiranja kuće Jovana Jovanova iz Bavaništa, jednog od učesnika u štrajku poljoprivrednika koji je i dalje u toku, grupa njegovih komšija – predvođenih lokalnim funkcionerom SNS – povukla se u noći između ponedeljka i utorka iz sokaka koji je za kratko vreme postao poprište najveće priče u Srbiji.
Šta se desilo mogli ste da pratite u nekoliko slobodnih medija, ne i na nacionalnim Telekom frekvencijama, a sve se svodi na ovo: poljoprivrednici krenuli u protest; SNS uzvratio kontrablokadom kuće; solidarisane komšije rekle „e, ne može ovaj put“; SNS se povukao.
Sada sleti sramota.
Pre povlačenja iz dvorišta kuće poljoprivrednika Jovana Jovanova, „oštećeni“ je zahtevao da mu se okupljeni izvine. To je i snimio, a u kratom klipu emitovanom na portalu Nova.rs videlo se da je okupljene ljude sramota. Sramota je, ponajviše, predvodnika grupe, lokalnog SNS kadra, koji se izvinjava komšiji Joci manirom koji je – grešna mi duša ako grešim – 1/1 prepisao od svog lidera Aleksandra Vučića. U tom sramnom izvinjenju, sramni lider lokalnog SNS kaže da se nada da je ovo poslednji put da se deca koriste u političke svrhe, misleći, pritom, na decu Jovanova, koji je rekao da su ista bolesna i da su ih okupljeni muškarci blokadom uznemirili. Nedostojni predvodnik SNS-a dodaje i da je on decenijama unazad lokalni lekar, koji nije napustio svoje selo i koji je meštanima u tom kapacitetu verno služio, što namerava da čini i nadalje. Verujem da je tako.
Verujem, takođe, da ni on ni njegovi kompanjoni nisu desetak sati ranije, kada su izlazili iz svojih kuća referisali svojim najbližima, ili svojoj deci, šta idu da rade tog dana. „Sine, ide tata da blokira čika Joci kuću“. „E ćale, ćale, opet se igrate?“, rekla bi mu Ljubinka da su ovo „Anđeli“. „Zato smo plaćeni sine“, odgovorio bi joj on, da je ovo pomenuti debitantski film Srđana Dragojevića.
I generalno, ovo su dani u kojima SNS puca po šavovima. Od luksuznog restorana u kom su uhapšene lokalne budale, izvesna braća Hofman koja pumpaju mišice i šamaraju konobare a u međuvremenu marširaju u društvu Novaka Nedića, preko ove bruke sa „Etihadom“ (čije smo bivše suvlasnike, izgleda, častili sa par stotina miliona evra), pa do rasula u Višem tužilaštvu, koje je bukvalno počelo da jede svoju decu, nakon što je nositeljka najtežih i najkontroverznijih slučajeva najavila svoju ostavku pod pritiskom šefa Stefanovića. Možda mi se čini, ali sve je manje šokiranih tabloidnim napadima na potpisnike „ProGlasa“, a sve je više onih koje ti napadi ujedinjuju, baš kao Jocine komšije u Bavaništu. Predsednik je, kao odgovor pucanju šava, ponudio svoju ostavku ako SNS izgubi na izborima. Misli li da će to mobilisati njegove glasače da izađu na izbore? Da je on prošetao peške od pre Brankovog mosta, kroz špalir njegovih pristalica, neposredno pred kontramiting u maju – drugačije bi mislio. Video bi, uostalom, kupljene ljude koji po obavezi špartaju prestonicom, pa onda napuštaju miting dok on još traje.
Njih, predsedniče, motiviše novac, i to je to.
I još ovo: normalni ljudi godinama unazad strahovali su od uličnih sukoba sa kriminalnim krilom režima, koje je imalo batinaša, siledžija, hofmana i belivukova na pretek. Sada, čini mi se, možda bi morao da počne da strahuje SNS. Predsednik bi i to video da je, kao ja recimo, prošetao zajedno sa okupljenima na protestu „Srbija protiv nasilja“, jednom od onih koji je usledio nakon kontramitinga (možda baš i prvom posle njega, ne sećam se više). Bes, ne ujedinjenost u bolu, bes je bio dominantna emocija u koloni. I premda su u pitanju bili prostojni ljudi neskloni fizičkim obračunima, nisam siguran da bi civilizovano odgovorili na kontraudar režima tada i na tom mestu. Odnosno, da se ne lažemo: siguran sam da ne bi.
Strah je, dakle, razgrnut. Pogledajte Bavanište. Ovo je već nešto potpuno drugačije, sine.
