3
Ogroman broj ljudi koji se u prestonici okupio minule subote pokazao je ono što smo znali - projekat kopanja litijuma u Srbiji nema većinsku podršku građana, uprkos tome što je njegov sponzor direktno Vlada Srbije, koja je u tu svrhu otvorila i kol centar. Druga stvar koju nam je protest pokazao jeste da bez političkih stranaka nema suštinskog, institucionalnog rešenja ovog problema.
(Molim, kako to? Sramna tvrdnja! Nije valjda da nekome pada na pamet da opozicija stane na čelo kolone protiv Rio Tinta? Pa rasteraće narod, njima niko ne veruje, neće ljudi zajedno sa njima da šetaju, bla bla bla bla…)
Dobro.
Kakvu onda, ponavljam suštinsku, institucionalnu promenu očekujemo kao rezultat protesta? Može li 100.000 ljudi da uđe u Narodnu skupštinu i izglasa zakon o zabrani kopanja litijuma? Ne može, pa i poslednja inicijativa koja je tim povodom napravljena i potpisana „izgubljena“ je u toj instituciji, bukvalno. Može li 100.000 ljudi da uđe u Vladu i da taj zakon sprovede? Ne može, mala je Nemanjina za toliko različitih glava. Pa šta može 100.000 ljudi? Može da pošalje ovakvu poruku, to je legitimno i poželjno. Može da delegira svoje političke predstavnike da taj problem institucionalno reše. Može da preko tih ljudi traži vanredne izbore i na tim izborima smenu onih koji sprovode projekat „Rio Tinta“. Tako je pravljena ova igračka koju zovemo demokratija: političke partije su odraz svojih birača, a poslanici su njihovi zakonom definisani predstavnici. U demokratskom društvu drugačije ne može.
Druga opcija je „državni udar“: to vam je „Informerov“ narativ, njihove vesti. Treća opcija (koja sama ne može da da kompletan odgovor) je građanska neposlušnost: ona se slomila u nedelju ujutru na „Prokopu“, akcijom oklopljene policije, i sutradan, kada nije bilo kritične mase za pritisak na policiju nakon hapšenja aktivista.
A imamo li mi političke opozicione stranke koje imaju svoje mišljenje o „Rio Tintu“? Imamo ih baš mnogo. Ako hoćete prvenstveno ekološki odgovor – imate jasno profilisanu zelenu opciju („Ne davimo Beograd“, „Zajedno“, pa i „Kreni promeni“ koji je na pitanjima ekologije i aktivizma i stekao podršku građana); Ako hoćete antikorupcioni, institucionalni, građanski odgovor – imate Stranku slobode i pravde; Ako hoćete suverenistički odgovor, baziran na nacionalnim interesima – imate jako živu desnu političku scenu. Pa izaberite, kao na tržištu rada. Da znate: ne birate ni poslovnog ni romantičnog partnera, angažujete neke ljude da za vas obave neki posao. Ako ne budete zadovoljni kako su ga obavili – naći ćete neke druge. Ali nekog izvođača političkih radova morate imati, žao mi je.
Što građani ne koriste ove mehanizme? Zato što je SNS ogadila političku borbu svakom pristojnom čoveku u ovoj zemlji. I to je logično: besprekidna kampanja koja u ovom društvu traje već 12 godina protiv inače nesavršene opozicije spržila je političku scenu sumporom. Tu sad teško da išta zeleno može da nikne.
Ali, na čelu ove države je političar, jel’ da? Nije kralj. Nije vladika. Nije ni okupator. Političar. Srbin. Zove se Aleksandar Vučić, čini mi se. Ima i svoju stranku, SNS se zove. Pa zašto mu onda reke naroda idu pod prozor da mu viču da neće „Rio Tinto“, kao da gledaju u nebo i mole se za kišu? Godine sakaćenja kritičke javnosti, medija i, da, političkih partija, rezultirale su pretvaranjem predsednika Vučića u političko božanstvo: niko ne zna kako odlučuje, niko nije dostojan da ga zameni, niko ne želi da ga naljuti.
50
30
24
Ako ga i vi tako doživljavate, kao suverenog donosioca odluka koji ima biti zamoljen da odustane od projekta kopanja litijuma – onda ništa. Nemojte, samo, da se ljutite onda na sportiste koji su u ponedeljak uveče morali da sa balkona slušaju povike „Rio Tinto, nećeš kopati“ i da im se ne pridruže, iako se mnogi sa njima sigurno slažu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
