Pitajte Svetislava Pešića o „Rio Tintu“ i ventilatorima

Ali kako je moguće da smo uopšte došli u situaciju da na +40 nemamo rashladne uređaje u najvećem srpskom porodilištu? To je pitanje na koje nam treba odgovor, a ne kad će ugradnja novih i mora li predsednik da krši zakon i bez tendera naloži nabavku, a potom ministar Lončar da brani neodbranjivo.

Kako, pobogu, nema klima za trudnice? Dešavaju se, naravno, incidenti: i redakcija „Nove“ je imala problema ovog meseca sa rashladnim uređajima zbog nenormalnih temperatura, pa smo našli modalitete kako da tu "višu silu" zaobiđemo u radu, a da ne ugrozimo zdravlje zaposlenih.

Ali smo imali svest da to - nije normalno. Kako naši ministri tu svest nemaju? Odakle ste vi, ljudi, došli? Možete li da se bavite nekim drugim poslom, molim vas? Možda su vaši talenti potrebniji nekim drugim kompanijama i institucijama, možda niste za državnu upravu i javne poslove, da li vam nekad to padne na pamet? Meni je palo mnogo puta.

Na temi „Rio Tinta“ možemo da, prvi put od početka do kraja, ispratimo sve faze rađanja, života, evolucije i na kraju etabliranja ili smrti jednog političko-društvenog mita. Onaj najveći srpski mit, onaj koji traje evo skoro 640 godina, takođe posmatramo u svim njegovim iteracijama, kako se giba pod naletima istorije i politike, živeći ipak neokrnjen i egzistencije neupitne taman koliko je neupitno i to da će sunce sutra svanuti.

Ono što smo, međutim, propustili kod kosovskog, sad gledamo kod litijumskog mita: kako je ideja, koja je u svojoj osnovi legitimna i čak humana (kako se osloboditi robovanja fosilnim gorivima) izvitoperena i silom na sramotu uvaljena građanima radi ispunjenja nekih partikularnih interesa.

Ništa sofisticirano u tom procesu još nisam primetio: mediji su postali surogat majke (neka mi oproste na ovoj neumesnoj metafori, majke, ne mediji naravno) ideje zelenog progresa, režim ih u tu svrhu koristi, a diplomatija se sad veze oko ovog pitanja kao da je baš u tu svrhu, eto, i izmišljena.

S druge strane, slažem se sa ocenama analitičara i generalno društvenih komentatora: kakvi budemo na temi litijuma, takvi ćemo biti doveka (eto, da objedinimo dva mita, na koncu). Zato kad pišemo kritički o litijumu, verujem, pišemo uvek za istoriju: neka se, makar, vidi ko je bio na ispravnoj strani.

Jer, a to je na kraju jedini mogući zaključak, ovde nije pitanje ni rudarenja kao takvog, nužno prljavog i neekološkog, ni „Rio Tinta“ kao takvog, nužno okrenutog profitu, ni zelene agende kao takve, nedovoljno jasne osim na ideološkom nivou. Ovde su u pitanju građani Srbije i odgovor na pitanje koje oni sami postavljaju i sami na njega odgovaraju - kako hoćemo da ova naša zemlja izgleda i za nas i za našu decu sutra?

A evo kako mit funkcioniše kada je "pozitivan": košarkaška reprezentacija Srbije sa sobom nosi permanentno uživanje - i u igri, i u narativu, i u atmosferi koja je okružuje. Ali nju niko nije veštački krpio, iza nje stoje rezultati, igrači, snimci najvećih pobeda, žrtvovanje, autoritet. I onda igrači mogu ponekad i da izgube i loše odigraju, a ništa suštinski ne gube, dokle god se radi u korist te jedne velike priče koja kaže - mi smo zemlja košarke. I kako smo onda u tome najkonkurentniji na svetu, a u skoro svemu ostalom smo ispod proseka? Možda treba pričati duže i temeljnije sa Svetislavom Pešićem.