0
Naslov zvuči lascivno i zaista predstavlja aluziju na prapočetni greh zbog kojeg su Adam i Eva izbačeni iz rajskog vrta.
Tom sintagmom je još pre više od 60 godina označena okolnost da prvi susret sa određenom zaraznom klicom u velikoj meri utiče na ishod kasnijih izlaganja sličnim sojevima tog uzročnika („Prva ljubav zaborava nema“). Vremenom je to saznanje dobijalo na važnosti, a aktuelizovano je i tokom pandemije kovida 19. Reč je o imunskom fenomenu sa velikim praktičnim epidemiološkim efektom.
Kako u medicini, tako i u mirjamovskom svetu, ali i u realnom emotivnom životu, podsećanje na prvu infekciju, odnosno ljubav, može da ima trojak efekat. Prvi je slepa vernost. Memorijske ćelije imunskog sistema aktiviraju se samo kada se pojavi isti, ali ne i neki srodan virus. Druga mogućnost liči na koketiranje ili flert („i ovo je moj broj“). Naime, neki drugi podtip ili varijanta virusa odgovornog za prvobitnu infekciju obnavlja sećanje na „originalni greh“, pa se „budi stara ljubav“, što se očituje brzom pojavom antitela. Rezultat te unakrsne reakcije je klinički izostala ili blago ispoljena infekcija. Treći odgovor je na izgled paradoksalan i liči na osvetničko ponašanje po tipu: „Dobiće on/ona svoje“. Imunska memorija burno reaguje na ponovni izazov, ugrožavajući i sam život bolesnika. Primeri iz prakse ilustruju tu raznolikost mogućih reakcija. Najviše primera odnosi se na grip.
Nedavno su Kinezi pokazali da je za vreme 40-godišnje „vladavine“ podtipa H3 virusa gripa tipa A (1968-2008) , najviši titar antitela bio prema sojevima tog podtipa koji su dominirali tokom prvih 10 godina života ispitanika.
PROČITAJTE JOŠ:
Tome u prilog govori i iskustvo iz pandemije „svinjskog“ gripa 2009. Za razliku od prethodnih pandemija iste bolesti, tada su bolesnici stariji od 60 godina bili relativno pošteđeni smrtnog ishoda. Razlog tome je njihovo iskustvo sa ponovo iskrslim podtipom H1, koji je carovao u vreme njihovog detinjstva, sve do 1957. godine (kada ga je potisnuo H2).
Slično se desilo i u vreme katastrofalne „španske groznice“ 1918-20. godine, izazvane podtipom H1. Prethodile su joj skoro tri decenije dominacije podtipa H3, još od od pandemije „ruskog“ gripa 1890. godine. Taj podtip je genetski najdalji od podtipa H1, pa su najviše stradale mlade odrasle osobe. Starije je štitio njihov „prvobitni greh“.
Ovaj fenomen zapaža se i kod denge, od koje teoretski može da se oboli četiri puta, jer je toliko tipova uzročnika. Međutim, ponovni susret sa istim ili drugim tipom virusa denge nekad dovodi do životno ugrožavajuće pojačane reakcije posredovane antitelima. Reč je o paradoksalnom odgovoru zapaženom pre 60 godina, u vreme pripreme vakcine protiv tzv. respiratornog sincicijalnog virusa. Vakcinisana odojčad su, umesto očekivane zaštite, pri kasnijem zaražavanju ispoljavala često dramatičnu reakciju.
To je potencijalni rizik koji u svakom pojedinačnom slučaju pravljenja vakcine mora da se proveri. Za uzročnike kovida 19 srećom nije bilo takve opasnosti ni za životinje, ni za ljude tokom eksperimenata neophodnih za odobravanje novog preparata. Šta više, pokazalo se da vakcine protiv te bolesti štite i od infekcija izazvanih srodnim virusima nazeba.
