Nije realna ideja da se pobiju svi komarci, ali u naseljenim mestima njihov broj može da se smanji zaprašivanjem skoro do potpune eliminacije

Mnogi naši ljudi svoj naglašeno preosetljiv odnos prema pominjanju bolesti – bilo kovida 19, bilo neke druge slične pretnje – dočekuju izlivom negativnih emocija prema pokretačima takvih tema. Svež primer su reakcije na vest o izolovanju izazivača groznice Zapadnog Nila u Srbiji.

Autori članaka o novoj pošasti često se doživljavaju kao sračunati zloslutnici ili čak ozloglašeni „farmakomafijaši“, a u najboljem slučaju kao naivni i povodljivi paničari. To je lako shvatljivo, jer nam je, posle pandemijskih godinu i po dana, dosta crnih vesti, a pogotovu najave novih katastrofičnih događanja. Međutim, zaraza o kojoj je reč predstavlja realnu pretnju, nepodložnu otklanjanju prostim zatvaranjem očiju.

Izazivač bolesti nazvane groznicom Zapadnog Nila odvajkada je putem komaraca prenošen među pticama i različitim životinjama u Ugandi i verovatno još kojekude, a izolovan je davne 1937. godine. Sve do pred kraj prošlog veka dovodio je do prolaznog skoka temperature (otuda „groznica“), pogađajući pojedince i manje grupe ljudi. Jedini izuzetak predstavljala je epidemija znatnih razmera pre skoro 70 godina u Izraelu.

Virus je promenio ćud pre 25-26 godina, kada je u Rumuniji doveo do epidemije upale mozga. U SAD je unet 1999, verovatno jajima i larvama komaraca preživelih u nakupinama vode po morem transportovanim automobilskim gumama. Brzina kojom se, za manje od 10 godina, ova zaraza rasejala po Evropi i Americi smatra se jednim od najznačajnijih događaja za poslednja dva veka u oblasti virusnih vektorskih zaraza (to su virusne infekcije koje se prenose putem insekata i drugih zglavkara).

U Srbiji se za prisustvo groznice Zapadnog Nila zna od 2012, kada su stvoreni uslovi za laboratorijsku dijagnostiku uzročnika. Uz velike varijacije, od nule do 30, prosečno je godišnje odnosila desetak života. Time se, uz grip, svrstala u sam vrh liste najfatalnijih akutnih zaraznih bolesti u Srbiji.

Od pet zaraženih osoba, kod četiri se samo na osnovu pregleda krvi može ustanoviti da su bile u kontaktu sa virusom. Peta ispolji simptome i znake infekcije – povišenu temperaturu, glavobolju, opštu slabost, muku, nagon za povraćanjem i osip po grudima. Tek svaki 150. inficirani građanin, obično odmakle životne dobi, dobije upalu mozga i moždanih ovojnica, sa neizvesnim izgledima da izvuče živu glavu.

Ne postoje lekovi efikasni protiv ovog virusa, pa se sve svodi na takozvanu simptomatsku terapiju – nadoknadu tečnosti i minerala, preparate protiv bolova i sl. Radi se na izradi vakcina, posebno u SAD, gde je to danas najvažnija bolest prenošena komarcima, ali nijedna vakcina još nije licencirana za ljude.

Nije realna ideja da se pobiju svi komarci, ali u naseljenim mestima njihov broj može da se smanji zaprašivanjem skoro do potpune eliminacije. Ljubiteljima prirode ostaje da koriste mreže na ulazima u šator i repelente, tj. sredstva za odbijanje komaraca. Naročito je važno naneti ih na otkrivene delove tela u sumrak, kada su najaktivniji kućni komarci (rod Kuleks), ali treba voditi računa da su prenosioci i rečni komarci (rod Edes), koji ubadaju preko dana.