0
Procenjuje se da će globalni investicioni tokovi u 2020. biti za trećinu manji nego u 2019. godini, a poslednji raspoloživi podaci pokazuju da će i u Srbiji pad biti toliki. Čini se da su prilivi stranih direktnih investicija ostali normalni koliko god je to moguće u nenormalnoj godini. Zanimljivo pitanje je šta će se promeniti u postkovid svetu i kako će se Srbija u njemu snaći.
Prvi osećaj nakon izbijanja pandemije bio je da će se investitori iz razvijenih zemalja ubuduće ustezati da prevaljuju velike destinacije i da će se pozicionirati bliže matičnim tržištima. Ovo bi zaista mogla da bude posledica na duži rok. Kineske pijace će trajno ostati u sećanju kao simbol još uvek izraženih civilizacijskih razlika i, bez obzira na to da li je virus nastao na ovaj ili onaj način, mogućnost za izbijanje sličnih globalnih poremećaja vezivaće se za Istok. Očekuje se da se proizvodni lanci skrate i da se na taj način lakše zaobilaze buduća zatvaranja država. To će biti preferencija i državnih administracija, potrošača, kreditora i investitora. Prirodna reakcija firmi je da u takvim okolnostima aktivnosti pomere ka centru, kao što je prirodno da i dalje traže tržišta s nižim troškovima. Srbija se prema ova dva parametra kotira dobro: blizu je razvijenih država i nudi jeftiniju radnu snagu.
Prethodnu priliku Srbija nije iskoristila. U devedesetim godinama dvadesetog veka investitori iz Zapadne Evrope prihvatili su poziv (otvaranje) država Centralne Evrope i Istočne Azije, a zaobišli su ratovima zahvaćene prostore. Najprirodniji kandidat za članstvo u tadašnoj Evropskoj zajednici – Jugoslavija – ostaje na repu rastućeg talasa integracije i globalizacije.
Sada nekoliko aktuelnih stvari treba imati u vidu. Prvo, u svetu je digitalizacija ostavila trag na strane investicije i pre aktuelne pandemije. Već je jačao proces ugovoranja poslova s nezavisnim firmama umesto investiranja u inostranstvu, kao posledica mogućnosti da se posluje i ostvari kontrola i bez fizičkog prisustva. Drugo, odnosi država prema stranim direktnim investicijama otišli su ka dva pola: neke ih više nego ranije ograničavaju (razvijene), druge ih svim sredstvima podstiču (manje razvijene). Treće, klimatske promene i stanje lokalne životne sredine postaju važan deo odluke o investiranju u inostranstvu – uzimaju se u obzir sve stroži regulatorni zahtevi, ali raste i reputacioni rizik investitora koji se ne obaziru na ekologiju; jedna od posledica je i da finansijske institucije i berzanski investitori izbegavaju da finansiraju zagađivače.
Srbija bi mogla da iskoristi pomenute trendove. Haj-tek investicije traže obrazovanu i sposobnu radnu snagu, a izgleda da se s tim zahtevima dobro snalazimo. Investitori i ne moraju stvarno da dođu. Mogu da (samo) na daljinu angažuju ljude iz Srbije. Efekti ostaju gotovo isti – veća zaposlenost, zarade i poreski prihodi. Važna će biti poštena, stabilna i predvidiva poreska politika, da se nađe mera između plaćanja poreza i interesa da se radi. Obrazovanje je ključno i ne kaže se uzalud da u tom grmu leži zec budućeg razvoja. Imamo liberalan odnos prema investitorima, što je dobro, s tim što atraktivnost pumpamo plaćanjem subvencija, što nije dobro. Važno je sačuvati makroekonomsku stabilnost i poverenje investitora da će moći da sele kapital. U kontekstu odnosa prema investicijama, izgradnja institucija, vladavine prava i infrastrukture – kao najboljim načinima za podsticanje domaćih investicija – pomoći će spontanijem dolasku i stranih investitora. Investitori sa Istoka, svesni mogućnosti da ubuduće teže izvoze iz matičnih zemalja, mogu doći u Srbiju kao državu na granici Evropske unije. Životna sredina nam je izuzetno zagađena, ali je i to moguće pretvoriti u prednost – ogromne javne investicije koje moraju da se sliju u ovu oblast mogu da budu svojevrsni marketing države. Ne treba potcenjivati opštu zabrinutost zagađenjem i ugrožavanjem zdravlja i instistiranje da se situacija popravi, i u samoj EU i na evropskoj periferiji.
Zaključak je da ono što treba da unapredimo radi nas samih (reforma obrazovanja, makroekonomska stabilnost, uređenje privrednog ambijenta, ulaganja u komunalnu i drugu infrastrukturu…) donosi i strane investicije. Ostalo (geografski položaj, globalni tokovi i odnosi, obilje jeftinog novca na svetskom tržištu) ide nam naruku. Sve zajedno, to nije loša osnova za novi talas stranih direktnih investicija.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
