1
U poslednjem ovogodišnjem broju britanskog časopisa Ekonomist, za 2020. se kaže da će ostati zapamćena kao godina nakon koje ništa neće biti isto. Prvo sam pomislio da u slučaju Srbije to nije baš tako, a potom sam se uplašio te misli - da li je moguće da ni korona nije razbila osećaj da ostajemo u godini mrmota? Otkud to i da li je, naposletku, tačno?
Jednostavno je: ako se složimo s tvrdnjom da “ništa više neće biti isto”, to znači da prihvatamo da se u našem društvu desilo nešto veliko. Nešto toliko veliko da smo nakon toga postali pametniji, vredniji, odgovorniji i da ćemo, takvi prosvećeniji, krenuti boljim putem. Ili, nešto toliko veliko što nas je gurnulo nadole i odvelo nizbrdo. U svakom slučaju, nešto što će nas trajno pomeriti i promeniti.
Na površini, u oblasti ekonomije, u sledećoj godini stvari neće izgledati nešto posebno drugačije. Najverovatnije ćemo imati privredni rast i makroekonomsku stabilnost, kao što je bio slučaj i u nekoliko prethodnih godina (pre krizne 2020). Imaćemo i dijametralna tumačenja tih rezultata. Zvaničnici će birati pokazatelje koji govore u prilog izvanredne situacije i time terati analitičare i kritičare da odu u drugu krajnost i ističu (samo) loše strane naše privrede. Slično će biti i u drugim važnim oblastima od kojih zavise društvo i privreda Srbije. Sve je to već viđeno i govori u prilog tezi da se ništa nije promenilo.
Povezane vesti:
Važnije je šta se dešava ispod haube. Da li će taj privredni rast, ma koliki on bio, biti posledica kreativnosti i novih ideja. U kojoj meri će zavisiti od sposobnih i posvećenih ljudi, pojedinaca koji znaju sve mane države u kojoj žive, ali gledaju iza i izvan toga – do stvaranja nove vrednosti za sebe i društvo. Onih koji su uspeli uprkos a ne zahvaljujući državi. U ovoj godini sam ih upoznao verovatno više nego ikada ranije i to je dobar znak. Kapital bi trebalo da ostane jeftin još nekoliko godina i to će odgovarati pribavljanju sredstava za finansiranje njihovih poduhvata, pa i aktivnosti svih onih koji žele da se oprobaju u preduzetničkom svetu i pobegnu od državne službe ili korporativnog sistema. Prodor digitalnog sveta u aktuelnoj krizi tome može samo da pomogne.
Virus i visok stepen zagađenosti menjaju prioritete u vođenju javnih politika. Podsetili smo se da se domovina brani rekom i ribom, knjigom i brigom, znanjem i lepim vaspitanjem. Zdravstvo je ponovo postalo važno i u ovaj sektor mora da se investira, od podizanja infrastrukture, preko opremanja zdravstvenih ustanova do veće brige o zaposlenima u zdravstvu. U ovoj godini interventno, od sledeće planski. Ostaje da se vidi da li će ovo vraćanje na fabrička podešavanja stići i do nauke i prosvete. Nauka može da spasi svet (stvorila je vakcine u rekorodnom roku) i u nju vredi ulagati, a prosveta bi trebalo da nauči decu da Zemlja nije ravna ploča i da vakcine ne služe čipovanju. Čini mi se da je zabrinutost za životnu sredinu dostigla toliki nivo da će buduće političke agende morati da ekologiju postave visoko na listi prioriteta. Konačno je ovih dana nadležna ministarka priznala da je EPS odgovoran za preveliko zagađivanje a premale ekološke investicije. Početak koji ohrabruje.
Povezane vesti:
Evo kako zaključuje Ekonomist: “Mnogi ljudi u karantinu pitali su se šta je najvažnije u životu. Vlade bi to trebalo da dožive kao inspiraciju i da se fokusiraju na politike koje promovišu dostojanstvo pojedinca, samopotvrđivanje i pripadnost društvu. Trebalo bi da preoblikuju koncepte društvenog blagostanja i obrazovanja i uhvate se u koštac s koncentrisanom moći kako bi stvorile nove mogućnosti za svoje građane. Nešto dobro može proizaći iz tužne godine obeležene virusom. To nešto trebalo bi da uključi novi društveni ugovor, prilagođen 21. veku.”
Zato, neka na kraju bude rečeno da je ovo godina nakon koje ništa neće biti isto. Možda to još uvek ne vidimo, ali hajde da verujemo da su posejana zrna dobrih stvari za ovu Zemlju i zemlju. Srećno u 2021!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
