Gradske vlasti Berlina su pre tačno godinu dana uvele kontrolu zakupnine stanova. Za sve stanove izgrađene do 2014. godine, kirije ne smeju da budu veće od nivoa koji je važio u junu 2019, a moraće da se snize ako su u međuvremenu povećane. Određeno je da se u periodu od pet godina zakupnine ne povećavaju, a predviđene su oštre kazne za stanodavce koji prekrše pravilo. Mera je usledila nakon višegodišnjeg rasta zakupnina - od 2009. cene izdavanja stanova uvećane su za više desetina procenata, a čak su i udvostručene u nekim delovima Berlina. Stan od pedesetak kvadrata iznajmljivan je i za više od 800 evra, a redovi zainteresovanih ljudi ispred oglašenog stana postali su uobičajena slika ovog grada. Nakon primene novih mera zakupnine su morale da se snize i za 40 odsto.

Primer Berlina naišao je na pozitivne odjeke, pa su tako novine The Guardian preporučile da i vlasti britanskih gradova urade isto. Eto kako razvijeni svet brine o svojim građanima? I ne baš, stvari se ne odvijaju kako su to regulatori zamišljali. Stvoreno je podvojeno tržište – regulisano za stare stanove (one izgrađene do 2014) i neregulisano za novije stanove. Nesmanjena ukupna tražnja za stanovima dovela je do rasta zakupnina na neregulisanom delu tržišta Berlina, znatno većem nego što bi se desilo da se država nije umešala. Tako su noviji stanovi postali nedostupni većini građana. Opaja je prodajna starih stanova (jer donose niže prihode od izdavanja), ali, i pored toga, vlasnici su počeli su ubrzano da ih prodaju (pošto ne mogu da dobiju zakupninu koju žele). Ljudi koji nisu u stanju da ih kupe, dotadašnji zakupci, moraju da se isele i plate višu zakupninu na delu neregulisanog tržišta. Ponuda novoizgrađenih stanova sporo se uvećava, neznatno brže nego u ostatku Nemačke, i u prethodnoj godini izgrađeno je manje stanova nego što se prvobitno mislilo. Kada se podvuče crta, može se reći da su na dobitku zaštićeni stanari u starim stanovima koji nisu iz njih izbačeni, a na gubitku svi ostali – pa i oni mlađi koji započinju samostalni i profesionalni život. To negativno utiče na privrednu aktivnost. Primećeno je i da zakupci starih stanova pristaju na nove ugovore kojima prihvataju da retroaktivno doplate razliku do više cene zakupnine ukoliko sud presudi da je odluka gradskih vlasti u suprotnosti sa zakonom. Da, pretpostavljate, već je pred ustavnim sudom pokrenuto pitanje zakonitosti odluke o zamrazavanju zakupnina i mogući su različiti ishodi. Time se dolazi i do povećane pravne nesigurnosti na tržištu, pa i mogućeg odgovora zašto investitori na grade brže nove stanove – oni ne znaju kakva će biti situacija na tržištu, da li će tražnja za novim stanovima ostati trajno visoka, da li će možda buduća regulacija pokriti celokupno tržište i šta će novo pasti na pamer političarima pred neke nove lokalne izbore.

Limitiranje cene zakupnina stanova u Berlinu još je jedna epizoda u kojoj se pokazuje da gruba državna intervencija i suzbijanje tržišta ne daje očekivane rezultate. Na kraju se lako može desiti da će se ispoljiti jedino negativni efekti za građane i privredu. A onda je u principu manje bitno da li je reč od izjalovljenim dobrim namerama (država je dobro htela, ali, eto, tako je ispalo) ili o svesnoj političkoj manipulaciji (udovolji glasačima iako znaš da je mera loša). Ako nas ekonomija nečemu uči to je da se moraju uzeti u obzir šire posledice intervencija. A pošto je to u principu teško ili čak nemoguće, država treba da ostane po strani i da ne pravi ekonomski džumbus. Mere koje udaraju u glavu i zvuče neverovatno dobro najčešće su takve mere. Čista demagogija. One bombastično razbijaju toplomer zato što što pokazuje visoku temperaturu, umesto da leče uzroke bolesti. U slučaju Berlina, moguće je da je osnovni problem preterana birokratija koja suzbija izgradnju novih stanova i time povećava zakupnine.

Nedavna akcija jedne domaće fondacije pod nazivom “Besplatni udžbenici” pala mi je na pamet u kontekstu opisanog berlinskog slučaja. Evo prilike da kažem da mi se inicijativa nije dopala od samog početka. Bilo je u njoj nesrazmere između ambicija i obnarodovanih ciljeva, s jedne, i neke osnovne logike i lako uočljivih posledica, s druge strane. Postavljanje nekoliko (ili više) elektronskih udžbenika na internet nije trebalo da bude proglašeno važnim za rešavanje problema u školstvu. Na prvom nivou, jasno je da se ne mogu direktno uporediti online i štampani udžbenici. Udžbenici i radne sveske služe i da se u njima piše, računa, da se svojom rukom popune. Sada se govori o tome da je moguće naručiti štampane udžbenike po ceni od dva dinara po strani (ne znam da li u koloru), ali onda udžbenik nije besplatan i cena mu se, i dalje manje kvalitetnog nego zvanično štampanog, približava ili izjednačava s onim što smo do sada imali. Kao u slučaju stanova u Berlinu, stvara se podvojeno tržište, tzv. besplatnih udžbenika i svih ostalih udžbenika. Trpeće konkurencija i tržište i doći ćemo do lošeg ishoda po društvo. Ako neki izdavači imaju povlašćen pristup školama i zahvaljujući tome ostvaruju ekstraprofit, to se leči na drugi način. Uveren sam ujedno da to nije raširen slučaj i da generalizacija predstavlja veliku uvredu za prosvetare i izdavače.

Postavljaju se i pitanja autorskih prava i honorara autora, dizajnera i drugih ljudi koji učestvuju u procesu pripreme i izdavanja udžbenika. Da li će i u našem slučaju stvar biti pravno održiva? Ako je neko hteo da podeli besplatne udžbenike, jedan način je da organizuje, finansira i podeli nova štampana izdanja ili da otkupi i distribuira postojeća izdanja. Sve ostalo je siva zona, u kojoj možda postoje dobre namere ali, rekosmo, samo one nisu dovoljne.

Naravno da je javna podrška projektu besplatnih udžbenika isprovocirala političare. Čuli smo da je moguće da će država biti ta koja deli besplatne udžbenike na teritoriji Srbiji, ali se lavina ne zaustavlja – država će, ma šta to značilo, i da piše udžbenike. Ti udbženici ne bili besplatni, jer ih plaća budžet, tj. svi poreski obveznici. Svi obveznici plaćaju, pa i oni siromašni, i svi dobijaju knjige, pa i oni bogati. Da li je to pravedno? Ti udžbenici ne bi bili ni kvalitetniji od dosadašnjih – samo konkurencija omogućava da se otarasimo loših stvari i izaberemo bolja rešenja. Setite se sprdnje na društvenim mrežema s nekim rečenicama iz pojedinih udžbenika i potonjim izvinjenjima i ispravkama. Toga nema ukoliko nam se određuje jedan (državni ili privatni) pravac i ukoliko nemamo izbor. Država već dovoljno reguliše tržište udžbenika, propisivanjem njihovog sadržaja i na tome treba da ostane. Socijalno ugroženi roditelji i učenici mogu da budu pomognuti, ali to je tema socijalne politike a ne reforme obrazovanja.