Podeli:
Foto: Privatna arhiva

U Srbiji praktično niko ne želi promene u političko-ekonomskom sistemu. Mnogi govore o promeni sistema, ali pod tim ne misle zaista na sistem, već samo na političku garnituru. Javni intelektualaci i politički aktivisti koji hrabro i glasno zahtevaju promene, gotovo uvek samo žele da zamene ljude – a da sistem ostave netaknutim.

Džejms Medison i osnivači američke države jasno su pravili razliku između ljudi i sistema. Sistem čine institucije i pravila. Sistem se pravi tako da ni najgori ljudi kada se dokopaju vlasti – a to nije tako redak slučaj – ne mogu napraviti veliku štetu. Ako se ne uzdate u sistem već u ljude na vlasti, u njihovu dobru volju, stručnost i poštenje, sledi vam razočaranje za razočaranjem. Zvuči poznato.

Ipak, u Srbiji svaki predlog za promenom sistema tako da on postane imuniji na pogrešne ljude nailazi na otpor. Ne samo državnih struktura, već jednako i javnog mnjenja.

Pre nekoliko godina zalagao sam se za fiksiranje kursa dinara prema evru – sistemsku promenu kojom kurs prestaje da zavisi od volje guvernera. To je bilo vreme nestabilnog kursa i promenljive inflacije. Sve zemlje u regionu imale su, kao što imaju i dalje, neki oblik fiksnog kursa. I svi su funkcionisali dobro. Ipak, naišao sam na ogroman otpor javnog mnjenja i uticajnih ekonomista.

Pri tome, objašnjenja zašto fiksni kurs nije moguć bila su neshvatljivo rastavljena od realnosti. Zbog platnog bilansa, ili budžetskog deficita, ili ovoga i onoga, u Srbiji je fiksiranje kursa bilo navodno nemoguće – iako je isto to pred našim očima postojalo i odlično funkcionisalo u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Makedoniji i uopšte svuda u regionu, u zemljama sa sličnim i slabijim privredama.

Danas Narodna banka Srbije prećutno vodi politiku fiksnog kursa, samo što ona nije formalizovana i sistemska. Ali prema svima koji su se opirali čak je i takva politika, koja sada već nekoliko godina postoji, trebalo da bude nemoguća.

Mnoge potencijalne sistemske promene su u Srbiji tabu tema.

Uzmimo zdravsteni sistem. Njega ne čine direktori klinika, ministri i funkcioneri. Zdravstveni sistem u Srbiji čini državno vlasništvo nad bolnicama i klinikama. To je sistem osmišljen u socijalizmu. Tada su u svakom gradu uspostavljeni uniformni i centralno koordinisani Domovi zdravlja i Robne kuće. Robnih kuća više nema, a isti zdravstveni sistem ostaje, pomalo reformisan ali suštinski nepromenjen.

Zdravstveni sistemi u razvijenim privredama kombinuju privatno i državno osiguranje, ali su same zdravstvene usluge većinski privatne. Vlasništvo nad klinikama je raznoliko, bolnice često budu državne, ali je uloga privatnog sektora, uključujući neprofitna udruženja, u pružanju zdravstvenih usluga po pravilu osetno veća nego u Srbiji. Ipak, najviše što ćete u ovdašnjoj javnosti i političkim raspravama čuti o zdravstvu jesu pozivi za smenu nekog korumpiranog direktora. Promena sistema nije dobrodošla.

Obrazovni sistem takođe je sveta krava. Mnoge evropske i američke države imaju razvijena tržišta privatnog obrazovanja. U takvom sistemu uloga države nije da vodi škole i kadrira po njima, već da finansira obrazovanje. Umesto da direktno školuje vaše dete država vam plaća školovanje, a roditelji i deca biraju privatnu ili državnu ustanovu u kojoj će novac koji su dobili od države upotrebiti.

Naznake ovakvog sistema u Srbiji postoje na nivou vrtića, ali o temeljnijoj reformi obrazovanja po istom principu nema ni reči. Šta tek onda reći o smelijim poduhvatima, poput slobodnog kućnog školovanja, koje je u Americi sasvim normalno i čija popularnost nastavlja da raste? Za to vam u javnom mnjenju sledi drvlje i kamenje. Možete menjati direktore, ali ne smete dirati sistem.

U kontekstu predstojećih izbora, kada se partokratija percipira kao vodeći problem u zemlji, jedna očigledna sistemska promena trebalo bi da se odnosi na izborni sistem. Svaki izborni sistem ima prednosti i mane, ali samo većinski izborni sistem, onaj u kojem se glasa za ličnost a ne za stranku, efektivno rešava problem partokratije. U njemu se kandidati ne mogu kriti iza stranke, već moraju imenom i prezimenom pred sugrađane. Stranke slabe zato što se tako izabranim poslanicima teže upravlja. Skupština dobija smisao kao predstavničko telo, jer u njoj sede ljudi koji stvarno nekog predstavljaju. Vrhovi stranaka polako gube kontrolu koju sada imaju nad ekonomskim resursima i poslovima sve do lokalnog nivoa.

Ipak, ova ključna promena sistema jedva da se i pominje. Ako je neko i pomene, sledi otpor uz neubedljiva objašnjenja zašto to ne može.

U svakom od ovih slučajeva, objašnjenja i opravdanja zašto smo protiv promena je mnogo, ali uzrok je samo jedan. U Srbiji vlada tiranija statusa kvo.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar