Piše Slaviša Tasić: Neznanje ubija

To je bilo davno, još za vreme njegovog predsednikovanja, ali ova malo zapažena izjava do dana današnjeg objašnjava mnoge stvari. Klinton je o ljudima, odlučivanju i moći ipak znao ponešto. I ako je to bilo tako u okruženju u kojem je on delovao, tamo gde je obrazovanje na visokom nivou a stručnost na ceni, onda možete zamisliti kako stvari izgledaju u nešto manje razvijenim zemljama, manje poznatim po meritokratiji i pozitivnoj selekciji. Važne odluke često donose ljudi koji nemaju pojma.Nikad ova činjenica nije bila tako ogoljena kao sada u mesecima pandemije. U martu su političari, ali i domaći lekari zaduženi za javno zdravlje, na televiziji umanjivali potencijal epidemije. To se dešavalo u vreme kada je realna opasnost već bila sasvim jasna i kada je, na osnovu u tom trenutku dostupnih saznanja iz sveta, izgledala još i gore nego što izgleda sada.Teško je videti zašto bi to neko radio. Od javnog potcenjivanja opasnosti nema koristi. Naprotiv, svako ko bi uvideo da je veliki talas infekcija neminovan mogao je da stručno i politički od toga profitira. "Lepo sam vam rekao" i "pravovremeno sam reagovao", mogli su sa punim pravom da posle kažu. Neku ličnu ili političku korist od javnog potcenjivanja opasnosti teško je prepoznati. Najverovatnije objašnjenje je da cenjeni autoriteti prosto nisu imali pojma o čemu govore.Ako se prvi put i omaklo, čak i epidemiolozima koji postoje da bi pratili epidemije, za drugi talas kojim smo upravo poklopljeni ima još manje opravdanja.Do maja smo o virusu saznali mnogo više. Za ovih nekoliko meseci urađeno je na stotine studija sa podacima iz svih krajeva sveta. Sve su široko dostupne na internetu u originalu, a često su prenesene na društvenim mrežama i sažete u boljim stranim medijima. Za praćenje svega toga ne treba vam doktorat. Treba vam malo pasivnog engleskog, ali pre svega budnost i interesovanje.Za tih nekoliko meseci potvrđeno je da se virus dominantno širi kapljično i da su zato maske jako važne. Videli smo da se naročito širi u zatvorenim prostorijama, u aklimatizovanim još i više. Ova dva i dva zajedno daju četiri: maske, bilo kakve maske, morale su sve vreme biti obavezne u zatvorenim prostorijama.Znamo i da se virus širi neregularno. Neki inficirani nikog ne zaraze, ali zato ima hiper-prenosioca koji zaraze mnogo ljudi oko sebe. Posebno su opasna okruženja u kojime se glasno govori, viče ili peva. O svemu tome postoje studije slučajeva – hor u Nemačkoj, noćni klub u Koreji i tako dalje – za one koji su hteli da prate. Zbog toga su proslave, veselja i klubovi morali biti odloženi na neodređeno.Ako se ove ključne tačke pokriju, dobar deo privrede može raditi normalno. Do maja je svet shvatio da je totalni karantin preskup, ali da sa univerzalnim maskama većina firmi može raditi uz prihvatljiv rizik.Znamo kako je eksponencijalni rast opasan, a u ovoj istoj kolumni sam početkom marta tvrdio da brzinu tog rasta sistematski potcenjujemo, te da se mere moraju uvoditi odmah. Kad danas jedan epidemiolog izjavi da su "moguće nove mere ako broj zaraženih nastavi da raste", on time pokazuje da to ubrzanje ne razume. Priroda eksponencijalnog rasta diktira uvođenje mera pre nego što vidimo posledice.Neznanje i neinformisanost protežu se daleko van medicine. Malo razmišljanja o društvenoj psihologiji dovoljno je da se shvati da su lideri, čak i kada je epidemija oslabila, morali da nastave da upozoravaju. Da je trebalo da ličnim primerom pravilnog nošenja maske i fizičkog udaljavanja ohrabruju odgovorno ponašanje. I očekivani nivo samoodgovornosti, na koju su autoriteti mlako pozivali građane, mogao se proceniti. Moglo se predvideti da će on biti nizak, a još i niži kada država i stručnjaci proglase pobedu nad virusom.U Srbiji se mnogo govori o korupciji i ličnim interesima. Toga nesporno ima, ali najobičnije neznanje, intelektualni nemar, lenjost i nezainteresovanost za saznanja i činjenice prave mnogo više štete. Tako je u ekonomiji, tako je u politici, a tako je sada i u epidemiološkim odlukama.Na osnovu svega što je poznato, nakon stišavanja prvog talasa mogle su se uvesti pametne, ciljane mere koje ne bi bile prepreka bilo čijim interesima, niti bi ugrozile održavanje izbora ako je to bilo bitno. Zašto nisu? Činjenica da su se virusu izložili i sami donosioci ključnih odluka govori nam da problem nije toliko karakterni koliko intelektulalni. Nije toliko reč o obmani koliko o običnoj intelektualnoj lenjosti i neznanju.