Tražnja je u ekonomiji sposobnost kupovine, ponuda je sposobnost proizvodnje. Sva privreda se može opisati kroz ova dva agregata.

Ekonomska kriza koja je buknula 2008. godine bila je kriza tražnje na svetskom nivou. Krah finansijskog sektora stvorio je nelikvidnost, novca za kupovine i ulaganja je nestalo i to je onda izazvalo pad proizvodnje. Finansijski šok je smanjio tražnju, a nedostatak tražnje je onda posredno pogodio ponudu.

Države su na krizu takve prirode odgovorile merama povećanja tražnje. To su bili fiskalni stimulusi kojima država direktno kupuje robu i usluge na tržištu. Još više, to su bili monetarni stimulusi, kojima su centralne banke lavinom para prekinule lance nelikvidnosti. Ovo što se dešava trenutno – na svetskom nivou i u Srbiji – je kriza ponude. Kod sektora kao što je turizam problem je dvostruk jer je presušila i tražnja, ali za najveći deo privrede primarni problem je što je virus privremeno onemogućio normalan rad i proizvodnju.

To je dosta komplikovanija situacija. Kada je problem samo tražnja stvari su jasne. Ako je dovoljno stimulišete ona će se vratiti. Ponudu, međutim, nije lako stimulisati na isti način. Ako privredu i zatrpate novcem usred virusa, ona i dalje u uslovima opšteg karantina neće moći da radi kao što je radila pre dve nedelje. Još gore, ponuda i tražnja nisu odvojene. Kad stanu proizvodnja i prodaja onda počinju otpuštanja, a to obara sposobnost kupovine.

Šta se u ovakvoj situaciji može uraditi?

Najvažnije je prepoznati da je žarište krize u ponudi i mere usmeriti na tu stranu. Direktne žrtve su firme: sitni preduzetnici, male, srednje, velike firme i uopšte svi koji proizvode neku robu i usluge. Prekid sa kojim se oni suočavaju je privremen i cilj mora biti da se taj prekid premosti sa očuvanim kapacitetima i uz što manja otpuštanja.

Odgovor države ne može biti stimulus opšteg tipa usmeren ka potrošnji stanovništva, već skup mera koje privatnom sektoru omogućavaju da preživi. Najočiglednija od njih je odlaganje svih poreza i doprinosa na rad u narednom periodu. Jedan deo poreskog duga za ovih nekoliko meseci može biti otpisan.

Drugi deo može biti reprogramiran u beskamatnu obavezu sa dugačkim rokom dospeća. O konkretnom obimu i dizajnu mera se može raspravljati, ali svakako bi fiskalni kanal pomoći privatnom sektoru, naročitu u pogledu poreza i doprinosa vezanih za zaposlene, morao biti prvi na spisku.
Korak u tom smeru će nužno povećati budžetski deficit, ali ovo su upravo situacije kada je budžetski deficit neophodan. Tokom prethodne finansijske krize neke zemlje uporedive sa Srbijom imale su deficite u domenu od 8 do 10 odsto bruto društvenog proizvoda.

Drugi kanal pomoći ticao bi se likvidnosti. Na svetskim tržištima se nedostatak likvidnosti već osetio pa su američki Fed i Evropska centralna banka (ECB) obznanili obimne pakete stimulusa. Ove centralne banke će u cilju stimulusa kupovati ne samo državne nego i obveznice firmi i komercijalne zapise iz privrede da bi direktno ubrizgale likvidnost. Za Srbiju, koja sada vodi de fakto politiku fiksnog kursa prema evru, posebno je važna odlučna akcija Evropske centralne banke koja je izašla sa programom stimulusa od 750 milijardi evra i naznakama da će stimulisati koliko god bude potrebno.

Evropski monetarni stimulus se u principu preliva i u Srbiju, jer kada ECB štampa evro onda i Narodna banka Srbije ima više prostora za monetarnu ekspanziju a da se to ne odrazi na pad dinara. Sve to olakšava kreditnu aktivnost generalno, ali ne treba zaboraviti da najmanje firme i preduzetnici u Srbiji ni u najboljim vremenima nemaju lako dostupno finansiranje. Njima će možda, u sadejstvu sa budžetskim merama, biti potrebno dodatno olakšati privremeno finansiranje posebnim programom.

Svaka kriza je i velika šansa za oportuniste i lobiste. Bilo kakve mere zbog toga moraju biti opšteg tipa i jasnih kriterijiuma, a ne krojene prema pojedincima i pojedinačnim firmama. U ekonomskoj politici Srbije primetna je tendencija da se pomaže velikima i vidljivima, a da račun plaćaju mali i nevidlivi – subvencije za radna mesta su klasičan primer ovog fenomena. Cilj mera mora biti omogućiti privatnom preduzetničkom sektoru u najširem smislu da premosti prirodnu katastrofu. Ako se to pretvori u još jednu subvenciju najmoćnijim interesnim grupama onda će ispasti bolje da se ništa nije ni radilo.