Ministarstvo za inovacije i tehnološki razvoj, Fond za inovacionu delatnost, Kancelarija za informacione tehnologije, Inovacioni startap centar u Užicu, Naučno-tehnološki park u Nišu, Naučno-tehnološki park u Čačku – to su samo neke od institucija koje je država formirala da bi podstakla inovacije u privredi.

Inovacije su važne. One pokreću ekonomki rast. Ipak, o njihovoj prirodi se malo zna. Kao što Matt Ridley, britanski naučnik, pisac i član Doma lordova, piše u tek objavljenoj knjizi na tu temu, mi danas, posle svega, ne znamo ni kako, ni zašto, ni gde, ni kada tačno dolazi do inovacionih bumova.

Poneko, kao sada Srbija, inoviranje pokušava stimulisati direktno – subvencionisanjem iz budžeta, te izgradnjom zgrada, centara i parkova u koje se smeštaju ljudi zaduženi za proizvodnju inovacija.

Možda iz ovih inicijativa nešto proizađe. Ali za sada nema pokazatelja da takva vrsta podsticanja inovacija ima neto pozitivan efekat. Ruska država je u poslednjih desetak godina ubrizgala milijarde evra u centrar za inovacije Skolkovo na periferiji Moskve. Iako Rusija ima i preduzetnike i inovatore, efekti tako potrošenih milijardi za sada izgledaju skromno. Skokovo se često hvali blještavom infrastrukturom i brojem zaposlenih doktora nauka, a mnogo ređe konkretnim neto doprinosom privredi, brojem firmi koje više ne zavise od subvencija, ili važnim inovacijama i patentima.

Sve popularniji državni „inovacionizam“ – podsticanje inovacija subvencijama i izgradnjom karakteristične infrastrukture – liči na takozvani kult tovara. U Drugom svetskom ratu američki avioni koristili neka zabačena pacifička ostrva kao privremene baze. Domoroci koji su ti živeli gledali su kako avioni donose tovar sa hranom, odećom i tehnikom i ponekad bi od vojnika dobili nešto od tih stvari. Rat se onda završio, vojnici su otišli i avioni prestali da sleću, a domoroci su razmišljali kako da opet privuku avione pune robe. Zato su uzeli da oponašaju vojnike, rade drilove i mašu zastavama, a od drveta napravili kontrolne tornjeve, slušalice i mikrofone i slali signale u nebo.

Razlog za dolazak natovarenih aviona bio je, naravno, rat koji se vodio. Vojnički rituali i sredstva za komunikaciju sa avionima bili su samo posledica i spoljna manifestacija, ali su ih domoroci naivno uzeli za uzrok.

Inovacionizam pravi istu grešku. Zgrade, parkovi i inovacioni centri nisu uzrok inovacija, već površinska manifestacija inovativnih industrija. Silicijumsku dolinu nije sagradila država, za nju nije postojao plan, već je nikla spontano jer su se firme doseljavale jedna bliže drugoj. I u Srbiji je sva internet industrija nikla sama od sebe, bez ikakvih planova, strategija, državnih ulaganja, subvencija, centara ili habova. Niko je nije ni primetio dok nije osvanula kao vodeći izvoznik usluga u spoljnotrgovinskoj statistici.

Direktno subvencionisanje inovacija iz državnog fonda ima još manje izgleda za uspeh od izgradnje centara. U srži inovacija je eksperimentisanje. Niko ne zna unapred koja će nova stvar uspeti. Pre nekoliko godina su samovozeći automobili bili neminovni, sada izgleda da su oni ipak dosta daleko. Zatim je blokčejn bio nova velika stvar, a sada je ta priča mnogo tiša. Trenutno je veštačka inteligencija u centru pažnje i već se javljaju prve sumnje da će ona biti tako revolucionarna kao što se misli.

Možda neće, a možda i hoće. Do istine će se doći eksperimentacijom u realnom vremenu na svetskom nivou. Ponekad ekonomski najproduktivnije inovacije ne budu nešto što je u trendu, niti su uvek poslednja reč tehnologije. Obični točkići na koferima su bili jako koristan novitet, a jedan standardizovani transportni kontejner iz korena je promenio svetske privredne tokove i lance ponude. Inovacije su igra opipavanja u mraku i zato ih je najbolje ostaviti preduzetnicima, često nekonvencionalnim vizionarima, da na svoj rizik – i uz svoj profit, ako budu u pravu – otkrivaju šta nosi budućnost.

Kapitala u svetu danas ima. Kamate su toliko niske da investitori očajnički traže prilike za ulaganje. Finansijskih mehanizama takođe ima, tako da riziku skloni ljudi sa parama mogu lako naći put do domaćih inovatora. Finansijski, dakle, državne subvencije nisu neophodne.

Intelektualno, država u traženju pravih prilika nema komparativnu prednost. Teško da će državna kancelarija bolje predviteti budućnost i pametnije uložiti od budnih, fleksibilnih i tržišno motivisanih preduzetnika koji se takmiče na svetskoj ravni.

Usmeravanje ljudi sa idejama da se za inoviranje obrate nekom centralnom autoritetu, nekakvoj državnoj službi za organizaciju centra za zavod sa pratećim upravnim, nadzornim i ostalim odborima, samo po sebi je poraz za inovativni duh. Ne mora se država u sve upletati.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram