Piše Slaviša Tasić: Demokratizacija školstva

Centralizovani državni monopol generalno nije dobra ideja, a pogubna je u tako važnoj stvari kao što je formiranje mladih ljudi. Srbija nije sama u tome, mada njen obrazovni sistem spada u krutije.Cela ideja da se od obrazovanja napravi jedinstveni "sistem", da se ono nacionalizuje i centralizuje, posledica je formiranja i konsolidacije nacionalnih država u 19. i 20. veku. Obrazovni sistemi su tada pravljeni po ugledu na vojske i njihov neskriveni cilj bilo je stvaranje jednoobraznog i poslušnog stanovništva. Današnji đaci su još uvek taoci tako stvorenog sistema. Posle tolikih reformi, danas su škole suštinski iste kao pre vek ili dva.Kao opravdanje za dominaciju države u obrazovanju najčešće se navodi neophodnost da škola bude dostpuna svima. Ali i hrana mora biti dostupna svima, pa niko van Severne Koreje ne pomišlja da stavi državu da upravlja supermarketima. Ako je neko posetio komunistički Centralni univerzalni magazin pre 1990. onda zna kako to izgleda: nedostatak svega što valja, a puni rafovi neke dosadne, sive, jednolike robe koju niko neće.Problem dostupnosti obrazovanja se lako rešava razdvajanjem pitanja finansiranja od pitanja upravljanja. Država može finansirati obrazovanje i tako ga učiniti dostupnim svima. Ali to ne znači da država treba i da planira nastavu, piše udžbenike i upravlja školama. Možete imati besplatno školstvo a da pritom imate ogroman izbor različitih privatnih škola i programa.Jedan vid odvajanja finansiranja od upravljanja je sistem vaučera. Država finansira obrazovanje tako što porodici stavi novac na namenski račun koji se može koristiti u obrazovne svrhe, za uplatu školarine i kupovinu knjiga. Porodica ili staratelj onda sami biraju školu, državnu ili privatnu, koja je najbolja za dete. Švedska, Belgija, Holandija i neke druge evropske i američke države rade upravo to.Međutim, ovaj koncept ispunjava svoju svrhu samo ako se školama da prostor za kreativnost i različitost. Poenta nije u imitiranju postojećih državnih škola i efikasnijem postizanju ciljeva koje zadaje to isto ministarstvo. Cilj nije ni postići rezultate na standardizovanim međunarodnim testovima, mada bi svakako bilo i škola kojima je jača strana upravo to. Cilj je u različitosti i slobodi škola koje bi stalno otkrivale šta je njihovim đacima potrebno i prilagođavale se njima, umesto što se milioni đaka ukalupljuju u jedan isti odozgo zadati sistem.Jedan kraći razgovor sa osnovcem dovoljan je da se uvidi veliki paradoks: deca su radoznala, zainteresovana i brzo uče, ali se u školi smrtno dosađuju. Lako je dete zainteresovati za biljni i životinjski svet. Vrlo je teško dete naterati da prati nastavu na času biologije u utorak u 10:45. To bude tako kada centralizovani sistem gura svu decu u isti kalup. Sloboda u obrazovanju, nekonvencionalnost u pogledu materije, načina instrukcije, ocenjivanja i ponašanja, donosi više znanja i pripremljenosti za život uz manje muke i patnje za decu.Postoje i međurešenja. Negde su popularna javno-privatna partnerstva u kojima škole ostanu državne ali privatna institucija njima upravlja. I to je korak napred, ali za puni efekat je i kod njih potrebna sloboda institucija da stvaraju sopstvene uslove i programe, a roditelja da biraju između njih.Kućno školovanje je takođe odavno rasprostranjeno u Americi i njegova popularnost nastavlja da raste. Tu se regulacija razlikuje po saveznim državama, ali je sloboda uglavnom velika. Roditelji sami odlučuju šta će deca da rade i kako će im izgledati dan. Bili Ajliš, ovogodišnja dobitnica najprestižnije muzičke nagrade Gremi, nije provela nijedan dan svog života u školi, niti je to uradio njen brat. Ovi tinejdžeri su sami kod kuće napravili svetske hitove. Najveća snaga ovakvih rešenja je u slobodi i kreativnosti, ne u uspešnom rešavanju standardizovanih testova – mada su i po tim merilima kućno školovana deca po pravilu odlična i lako ćete ih naći i među naučnicima, preduzetnicima i državnicima.Negativne reakcije na ideje da se u obrazovanju da više slobode roditeljima i deci, a privatnim institucijama da se prilagođavaju njima, tipično se svode na navođenje ekstremnih slučajeva. Šta ćemo sa neodgovornim roditeljima koji će decu ostaviti kod kuće da ništa ne rade, ili izabrati najlakšu školu za njih? Najpre, to je mali procenat ljudi. Ako mislite da će se porodica ponašati neodgovorno i izabrati najgoru opciju za dete, onda daleko potcenjujete racionalnost i odgovornost ljudi, a precenjujete sposobnost politike i birokratije da upravljaju životima dece. Jedan mali procenat takvih će naravno postojati – ali postoji i sada. Mnoga deca se godinama zlopate u školi a da na kraju iz nje izađu jedva pismena, pa taj segment populacije može jednako biti argument i protiv sadašnjeg sistema školstva.