6
Opozicija u Srbiji nema kandidata koji bi mogao da pobedi Aleksandra Vučića u prvom krugu predsedničkih izbora. Ako se razmišlja o ozbiljnoj predizbornoj trci s namerom promene vlasti u Srbiji potrebno je bolje planiranje i koordinacija u opozicionim redovima.
Prvi cilj opozicije u trci za predsednika Srbije trebalo bi da bude prolazak u drugi krug izbora, a to neće moći da urade sa jednim kandidatom pa taman kad propagandna mašinerija ne bi udarala na Zdravka Ponoša municijom kalibra „NATO general“, „topio tenkove“, „Đilasov kandidat“…
Ovo poslednje iz razloga jer je Dragan Đilas toliko medijski satanizovan da njegov predlog teško može da prebaci jezgro birača iz koalicije okupljene oko njegove partije, a za ulazak u drugi krug potreban je nešto širi front glasača, čak i onih koji se lome da li da poverenje ponovo daju Vučiću.
Iz tog razloga ne znam otkud tolika opsesija podrškom jednom opozicionom kandidatu.
Zar matematika ne kaže da više opozicionih kandidata daje veće šanse da se dođe do drugog kruga izbora?
Zato opozicija treba da izbaci još predsedničkih kandidata koji bi svaki po malo otkinuli neki procenat od Aleksandra Vučića i onemogućili njegov trijumf u prvom krugu. Čak sumnjam da će se Vučić uopšte kandidovati za predsednika ako ne bude siguran u pobedu u prvom krugu. U tom slučaju bi se verovatno našao na čelu parlamentarne liste, a predsednički kandidat bi bio neko poput kontroverznog lekara Branimira Nestorovića.
PROČITAJTE JOŠ:
Pobeda opozicije u Beogradu bi svakako ozbiljno okrnjila naprednjačku vlast i to bi bio početak kraja njihove vlasti u celoj Srbiji. Ako bi za naprednjake gubitak Beograda predstavljao početak kraja njihove vladavine, kakav bi tek udarac bio ulazak opozicionog kandidata u drugi krug izbora. Ali ne protiv bilo koga, već protiv Aleksandra Vučića, jer još čekamo da zvanično čujemo ko će da bude kandidat naprednjaka.
Rezultati nedavno održanog referenduma o ustavnim promenama pokazuju da je politički preokret u Beogradu moguć, ali ni to nije nešto što opozicija treba da uzme zdravo za gotovo. Prvo zbog toga što glasanje na referendumu čiji značaj veliki broj građana nije razumeo, a drugo jer u opoziciji i dalje traju previranja, premišljanja, borba za poziciju „tatka na opoziciju“… Potrebna je dobra i jasna kampanja u nekoliko programskih kolona koja bi na birališta izvukla veliki broj građana. Nakon toga, te liste koje prođu cenzus treba da se dogovore koga da podrže za gradonačelnika Beograda.
S druge strane, što se tiče pozicije predsednika Srbijne istina je da je ona nema baš široka ustavna ovlašćenja, te se često ta funkcija komentariše kao protokolarna, ali kada je u pitanju simbolika ove vlasti i trenutna koncentracija moći onda se otkriva značaj ovakve predizborne trke.
Drugi krug predsedničkih izbora su praktično novi izbori koji su veliki rizik za Vučića, a daju vetar u leđa opozicionom kandidatu koji bi prošao dalje.
U drugom krugu bi opoziciji bilo kristalno jasno za koga treba glasati. Jasnije nego posle merenja „jačine“ opozicionih kandidata. Naravno, ovo sve važi ukoliko je opozicionim liderima bitnija promena vlasti od mesta vođe opozicije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
