Nije se šaliti sa koronom ali smemo li se šaliti međusobno? To pitanje je problematizovano kad se ono opaki virus dokotrljao i kod nas, a predsednik je zajedno sa jednim doktorom šaljivdžijom krenuo da zbija šale na konto ove opasnosti. Te njega spasava rakija, žene estrogen, ajmo u šoping u Italiju i tako redom. Dok đavo nije došao po šalu.

Posle toga, a naročito u kontekstu činjenice, da se negde neki ljudi bore za život, da drugi rizikuju sopstveni da bi spasili tuđi, mnogi umiru a mnogi će umreti, pristojni ljudi se ustežu da se šale na ovu temu. Većini naravno nije do smeha i sve je to razumljivo ali ozbiljnost koja će zalediti osmeh na licima ljudi nije dobra i samo će doprineti jačanju psihoze koja ispotiha tinja i preti da blokira društvo a pojedinca učini nemoćnim. Niko normalan ne misli kako je baš ovo trenutak da smišljamo viceve i pričamo ih okolo, nego samo razmišljamo koja je to granica kad ozbiljnost ljude pretvara u zombije u kojima će preovladati jedna jedina emocija – strah. A strah se naseljava upravo tamo gde je atrofirao smisao za humor koji se bezbroj puta u teškim situacijama po čoveka ali i po zajednicu pokazao lekovitim i nekom vrstom idealnog suplementa za podizanje psihičkog imuniteta. On relaksira i nevolju čini manje strašnom, što nije bez značaja kad su ovakve stvari u pitanju. Nasmejan čovek deluje pozitivno i na sebe i na druge, šalje signal da nije sve propalo i, makar na trenutak, otklanja skomračne misli koje nas opsedaju, naročito sada kada više niotkud ne stižu dobre vesti i kada je uteha ona manje loša.

Ne kaže uzalud naš narod “Da se muci nasmejemo”.  Ljudi su znali da se našale u rovu dok su im smrtonosni meci fijukali oko glava, neko ispali šalu na sopstveni račun dok se sprema za tešku operaciju, hrabreći tako i sebe i bližnje, lakše je studentu na ispitu ako profesor preko puta nije smrtno ozbiljan.

Upravo smo se setiline tako davne 1999. godine, kada smo se, između ostalog, smehom i dosetkama branili od ludila koje nas je snašlo, što od svetskih moćnika, što od domaćih budala.

Humor i vicevi su često bili prva linija odbrane pred autoritarnim režimima a neretko su ih, upravo oni, prvi uspevali da olabave i relativizuju. Kad se omasove i prošire šale o nekom silniku, aura njegove moći bledi, on postaje nesigurniji i skloniji padu. Nije se slučajno zbog viceva na Titov račun zaglavljivao zatvor.

Jasno je da smehom nećemo i ne možemo pobediti ovog nevidljivog neprijatelja koji nam se ušunjao u živote ali njime možemo pobediti ili, bar, rasterati strah i brigu. Kad krenu vicevi o koroni, a krenuli su, to će biti znak da se stvari pomeraju nabolje i da će se i ovo jednom zvati lanjskim snegom. Naravno, treba znati meru o kojoj  oni naši dužnosnici nisu vodili računa kad se epidemija zahuktavala.

Jedno je sprdnja, drugo duhovita doskočica. Jedno je primitivno ačenje, drugo dobar štos. Jedno je nesuvisla šala, drugo je vic sa efektnom poentom. Jedno je ruganje, drugo gvint koji ne vređa. Jedno je sublesasto kliberenje, drugo zdrav smeh. E o tom zdravom i lekovitom smehu i pričamo.