Podeli:
Foto: Promo

Osim korone, iz sveta su nam stigli i sunarodnici a na njihov povratak ovde se ne gleda blagonaklono, ni od vlasti ni od strane običnih ljudi. U njima ne vidimo naše građane nego pretnju, neku vrstu kamikaza koji su krenuli da nas satru a takvu poruku su i dobili.

Pre nekoliko dana predsednik Srbije ih je pozivao da ne dolaze “jer bi to bio naš kraj”, a na poslednjoj konferenciji za štampu, uz konstataciju da ih je stiglo čak 318.000, ljutito i pomalo pakosno je dodao kako su došli “da se leče džabe”. Ispada da su nam na granice i u sela i gradove stigli sve sami nosioci virusa i, ako se ne daj bože stvar zakomplikuje, nije teško zaključiti kako će biti targetovani kao jedan od glavnih krivaca.

Običan svet, u strahu za sopstveni život gurnut u sebičnost i samoživost, razmišlja po principu “samo ste nam vi trebali”, vlasti ih vide kao problem i pretnju i to ne samo zdravstvenom sistemu. Iako to niko neće priznati, besprizorni politički pragmatizam u njima prepoznaje i potencijalne “nedisciplinovene glasače” koji nisu preparirani masovnom propagandom i kojima se ne mogu prodavati mošnice pod lažnom etiketom bubrega.

Sigurno je da ti ljudi, naročito oni koji dolaze iz problematičnih evropskih regija, nose povišen rizik ali nisu zaslužili ovakvu dobrodošlicu i odijum, najmanje od političara koji su i glavni krivci zašto je većina njih i krenula u pečalbu u tuđe zemlje i tuđe fabrike. Da su mogli naći parče hleba i sreću u svojoj državi ne bi se ni otisnuli preko granica. Da im ovde nije oduzeto dostojanstvo ne bi ga tražili hiljadama kilometara daleko od doma i zavičaja. Da ih ovde nije ubijala negativna selekcija koja favorizuje partijske spram stručnih kadrova ne bi nam se sada naši lekari javljali skajpom iz svetskih zdravstvenih centara, već bi lečili nas.

Na te ljude se ovde gledalo kroz novčane doznake koje su od njih stizale u otadžbinu, idealne trošadžije kad navrate o praznicima ili odmorima ili da se pohvalimo njihovim uspehom u dalekom svetu, ne pitajući se zašto se nisu mogli ostvariti ovde. Dobrodošle su nam njihove pare, a oni su idealni tamo daleko.

I sad, kada ih je, delom nevolja a delom dugogodišnji pretpraznički ritual dolaska kući, doveo u zemlju gledamo na njih kao na dušmane i sebičnjake koji su došli da nam zagorčaju muku, prenesu virus, zauzmu bolničke krevete i legnu pod naše, mukom nabavljene, respiratore. Kineze ( kojima svaka čast i čest) dočekujemo raširenih ruku, zastava i direktnim televizijskim prenosima, a sunarodnike šibamo pogledima punim podozrivosti, mržnje i besa i pretimo im karantinom.

“Sad vam valja Srbija, sve bih vas ja nazad vratio”, odapinju se otrovne strele preko društvenih mreža, vlast ih zvanično stigmatizuje a pitanje je koliko im se obradovala i rodbina kojoj su došli u pohode. Ni krivi ni dužni, našli su se u čudu, u ulozi neželjenog deteta, trinaestog praseta i, verovatno, u konačnom poraznom saznanju da su ovde bili i da će biti višak. Pred njihovim očima ruši se ideal majke Srbije koji se rađa daleko od rodnog doma a pomalja se bradavičasto lice zle maćehe koja te gleda ispod oka.

Solidarnost, u koju se kunemo i potenciramo, pada na ovom ispitu spram rođenih građana koje doživljavamo kao Hune i Avare, odbijajući da im priznamo pravo na makar neku sedamdesetpetinu vlasništva nad ovom zemljom i državom. Da smo kojim slučajem u pravom ratu a da su oni ostali u svojim rezervnim domovinama, psovali bi ih kao izdajnike i nepatriote a kada mi njima treba da se nađemo okrećemo glavu i pravimo se ludi. I dok ih pitamo “zašto su došli” i oni se pitaju “gde smo ovo došli”. Džaba si pisao, Arčibalde Rajse.