2
Ne vole nas Bugari, ni Austro-Ugari, mrze nas Japanci i Liliputanci...A onda dalje ovim redom: braća Crnogorci, razbraća Hrvati, Albanci, Bošnjaci; NATO pakt, strane službe i ambasade, autošovinisti iz beogradskog kruga dvojke, glasači sa novosadskog Limana, ekolozi, nevladin sektor, Koraks i Petričić; KRIK, CINS, BIRN, Šolakovi i Đilasovi mediji; Bil Gejts, Soroš, Medlin Olbrajt, normalno Vatikan, Tviter, „Ekonomist“, publika sa Vimbldona, merači zagađenja vazduha..., da ne nabrajamo dalje, dugačak je spisak osvedočenih mrzitelja Srba, Srbije, srpstva, a pre svega onoga koji simbolizuje sve troje - Aleksandra Vučića.
I kako se on, mučenik, bori protiv tolike sile i zla koja je navalila da mu slomi kičmu i spreči ga u istorijskoj misiji da od Srbije, ofucanog papudžijskog mačka napravi ekonomskog i svakog drugog tigra u ovom delu Evrope? Eh, kako? Čistom i nepatvorenom ljubavlju, brate, koju po etru i među narodom širi lično sa svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i uz pomoć Instagrama, posredno preko evanđeoskog tabloidnog štiva, na ulici kroz megafon Sime Spasića i ešalona koji su nabildovani čistim milosrđem, a preko društvenih mreža putem bogougodnih objava Nebojše Bakareca, Vulina, Đukanovića i ostalih Orlića. Naravno, nije to dovoljno da se mrziteljsko zlo obuzda, ali on daje sve od sebe i ne namerava da ustukne. Predaja nije opcija, što bi on rekao.
A sad da se malo uozbiljimo i vidimo kako zaista stoji ta stvar sa mržnjom, odakle izvire, gde utiče, ko je i zašto raspiruje i kakve posledice ostavlja. Mržnja, u smislu prakse u javnom delanju, ovde je patentirana u opitnom centru dnevne politike kao način komunikacije, sredstvo mobilizacije ili konfrontiranja, alat za manipulaciju i ispusni ventil za pražnjenja nagomilanog nezadovoljstva, jednom rečju instrument vladanja.
PROČITAJTE JOŠ:
Ona se proizvodi sistemski i planski, dozira se prema trenutnim spoljno političkim ili unutrašnjim potrebama, pa nas u jednom trenutku mrze prekogranični dušmani, u drugom „domaći izdajnici“, a nekad i jedni i drugu udruženim snagama. Kako jedna mržnja rađa drugu, to počinje da funkcioniše kao neki morbidni perpetum mobile u kome energija izmišljenog i poturenog mrziteljstva proizvodi ono istinsko koje prvo truje duše ljudi i njihove međusobne odnose a onda i javni prostor.
Onda dobijamo ono što je odavno definisano i adekvatnom jezičkom sintagmom – govor mržnje. Njegovo seme se seje u političkoj komunikaciji, prima, zaliva, cveta i širi u medijima i preliva se dalje na skupštine, stadione, škole, ulicu, porodice… Na mrzilačkoj matrici se razmenjuju stavovi, donose odluke, mrzeti je postalo legitimno pa i poželjno, mržnja se koristi kao odbrambeni mehanizam ili strategija napada. Ona je tu da okupi narod oko vladara i režima i onda slušamo kako političari na fonu mržnje koju su posejali ili izmislili pozivaju na tzv. „nacionalno jedinstvo“ ( svi nas napadaju, moramo se braniti).
Istovremeno, ona je postala inherentna socio-psihološka odrednica većine pripadnika ovdašnje političke faune koju je, takođe projektovana mržnja, prvo gurnula u politiku ( i ratove), tamo su se njom dodatno zadajali, da bi je, kad su se sami dokopali vlasti, impostirali u svoje vladarsko žezlo i mikrofone i puštaju je, po potrebi, kao zlog duha da im „radi posao“. Vladaju nam ljudi kojima je mržnja vremenom postala i unutrašnja potreba, a ona otkriva još nešto o njima. Ono što je davno primetio Fridrih Niče: u mržnji je strah.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare