Mnogo toga u Srbiji njenoj realnosti liči i vuče na fikciju onog slavnog italijanskog dramskog pisca, nobelovca, ali i simpatizera fašista, koji je prestižnu nagradu alalio Musoliniju i njegovoj vladi. Luiđi Piranđelo se zvaše. Međutim, ovde ga pominjemo zbog naslova jednog od njegovih najpoznatijih dela koji kao da preslikava našu najnoviju političku opsednutost - moglo bi se reći i trend: „Šest lica traže pisca“.
U Srbiji je, dakle – naročito ovih dana, na fonu političkog prevrata u Crnoj Gori koji personifikuje jedan pristojni profesor, naizgled, iznikao niotkuda – na delu potraga za novim licima (licem). U njih (njega) se polaže sva nada da bi mogli biti pravi ili jedini ključ za vrata ludnice koju je napravio i u nju nas smestio aktuelni režim, a kao dominantnu terapiju primenjuje vezivanje za krevet, elektrošokove i milostinju koju deli od onoga što je zatekao u našim džepovima.
Pri tom, specifičnost našeg „laze“ od države jeste u tome da je ono malo u mozak zdravih, pretvoreno u pacijente, a oni kojima bi, po mnogo čemu, košulja trebalo da se kopča na leđima sede u konzilijumu. U toj invertovanoj stvarnosti nad nama se iživljavaju umišljeni „napoleoni“ i „kutuzovi“ dok većina, kako vreme prolazi, počinje da povlađuje ludilu „doktora“ i sopstvenoj nemoći. Iz te bolesne atmosfere, kao krik očaja i potencijalna iskra spasa, rodila se i ljulja se ideja o novim licima koja bi trebalo da se nađu/pojave/stvore i sa pečatima političke čestitosti, neupitnog poštenja i iskrene odgovornosti na svojim lopatama zakorače u naše Augijeve štale i krenu sa čišćenjem.
Naizgled, dobitna kombinacija, posebno u kontekstu konačne i, na realnim pretpostavkama, zasnovane izgubljenosti svake nade da ono što sada optira kao opozicija ikad išta može uraditi. Naročito da, iz svojih raspalih i posvađanih redova, može iznedriti kakvog Marka Kraljevića da sutra izađe na megdan ovdašnjem Musi Kesadžiji koji, u sopstvenoj beslovesnosti i sa vetrom u leđima svetske političke manguparije, okolo vitla buzdovanom i svako malo pita „Ima li ko jači?“
Ideja nije sporna, ali problem sa „novim licima“, tačnije sa onima koji ih u magnovenju traže i u njima vide spasitelje, jeste što ta nova lica ne rastu na drveću, padaju sa neba ili spavaju u pećinama, čekajući odsudni trenutak i naš vapaj za pomoć pa da se opredmete i završe posao koji mi sami ne umemo, nećemo ili, čak, u podsvesti, i ne želimo da obavimo. Moramo ih sami roditi, odgajati i, najvažnije, svesrdno i bez ostatka podržati.
U suštini, opet se traži spasilac, samo bi on, u ovom slučaju bio „naš“ i radio bi „prave stvari“ , a zaboravlja se da je i ovaj koga sad držimo za satrapa došao na krilima „spasilačke misije“ da nas istrgne iz kandži „žute bande“ i da su mu mnogi, koji su se sad dosetili kako bi ga se trebalo otarasiti, punim plućima duvali u ta krila.
Nova lica jesu potrebna, ali oni koji ih traže, kao i oni koji su ih do sada nalazili, bi da sa tim licima zadrže stari sistem a on je uzrok svih naših muka, zala i problema. Hiljadama puta je rečeno kako treba menjati sistem, ali nijednom to nije urađeno ili nije urađeno do kraja i ne vidim da jednom hoće, već bi taj sistem, poput mitskog čudovišta, očas posla sažvakao, progutao i svario te nove ljude i opet bi sve bilo isto.
Osim toga, paralela sa onim što se dogodilo u Crnoj Gori umnogome ne stoji. Tamo je Milo Đukanović godinama imao respektabilnu opoziciju i gotovo svaku izbornu pobedu je morao da nateže ili dobija krađom, ovde opozicija gotovo da ne postoji, a ono što kao takvo vegetira je bez realne snage i ideje šta i kako. I nije se tamo „novo lice“ – ZdravkoKrivokapić „obogotvorio“ sam od sebe i „skinuo Mila“, već je iza njega stala najmoćnija opoziciona koalicija i bezrezervno ga podržala. Bez njih on bi „poginuo“ na prvoj krivini ili ga ne bi ni bilo. Koja bi to opozicija i na koji način stala iza nekog ovdašnjeg Zdravka Krivokapića, kad sami sebi cepaju i otimaju stranke i biju se za prevlast u sopstvenom ništavilu?
Ideja da će narod, kojemu je dozlogrdilo, sam od sebe iznedriti i na svojim rukama izneti to „novo lice“, makar on bio, primera radi, i sam Novak Đoković, najpopularniji i najpoznatiji Srbin današnjice, čista je naiva i teška zabluda. Tomislava Nikolića ( čiji će politički kapital Vučić beskrupulozno preoteti i kapitalizovati), uz nespornu sabotažu izvana njegovog grogiranog protivnika, na presto je izgurala dobro organizovana partijska mašinerija. Jeste Vučić naknadno iz nje isisao krv i snagu u sopstvene vene i obrnuo stvar, ali je čak i sada kada je gotovo sam za svoju partiju dobio izbore, svestan da bi bez nje bio ništa. Tomislav Nikolić je to shvatio, ali kasno.
Problem je i što se iza potrage za novim licem, zapravo, krije kolektivni kukavičluk i odomaćena potreba da se sopstvena odgovornost delegira na drugog ( najčešće, jednog) bez svesti da se država, istinska demokratija i bilo koja sigurnost građana ( biološka, pravna, ekonomska) ne može graditi na omnipotentnom lideru nego na čvrstim i stabilnim institucijama. Ta famozna nova lica/e moraju biti u funkciji i zarad tih institucija a ne da institucije služe njihovoj promociji do samozatiranja. Onog trenutka kad one budu sve, a predsednik/premijer/ ministar/sudija… samo puki administrativac na njihovom čelu i kad njihova snaga bude izvirala iz one institucionalne a ne obrnuto, imamo se čemu nadati.
Do tada, proizvodićemo samo gospodare sa težom ili lakšom batinom u ruci. Ma koliko u početku bili nova i nevina lica, u postojećem poretku stvari, na kraju uvek zaliče na Kneza Miloša.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare