Bauk zvani sto evra kruži Srbijom. Jedni se nadaju, drugi se sprdaju, treći se ljute, četvrti emituju prezir, peti se osećaju poniženi a onaj koji je celu ujdurmu i pokrenuo manevriše sa ciljem kako da mu se to razbacivanje našim parama što bolje isplati.
Magična banknota visi na Vučićevoj udici gotovo mesec dana i u prvo vreme baš i nije do kraja bilo jasno da li je ovo bio osmišljen plan ili tek produkt Vučićevog ad hok napada velikodušnosti kad je ono u televizijskom studiju, u epizodi “helicopters money”, turirao helikopter i po prinPiše cipu ima se može se razbacivao okolo milijardama, pa mu se otelo i ovih sto evra za široke narodne mase.
Sad više dileme nema. Nakon što je objavljeno da će pare bez komplikacija prvo kapnuti penzionerima među kojima se nalazi najveći rezervoar naprednjačkih glasača, dok će ostali sto evra morati da “zarade” telefonirajući državi, nema sumnje da je reč o predizbornoj investiciji u kojoj je kupovina glasova maskirana državnom pomoći. Država služi za pokriće, dok se dobročinstvo knjiži na Vučićev račun, za mapiranje pomoći nije konsultovana socijalna karta nego birački spisak, mreža je široko razapeta pa se očekuje i dobar ulov.
Osim što je odluka diskutabilna sa ekonomskog stanovišta (na žalost, samo je Fiskalni savet prema njoj bio skeptičan, saopštavajući da će nas koštati preko pola milijarde evra kojih nemamo, pa će to biti novi dug) i što otvara prostor za zloupotrebe ( recimo da se članstvo vladajuće partije obaveže da deo novca vrati u stranački budžet), ona je istovremeno podigla temperaturu u narodu koji se sada gloži oko ove bačene koske.
Sirotinja, koja se i za slamku hvata, ne pravi pitanje i ne ulazi u finese, bitno joj je samo da joj crkavica legne ( iskreno, te ljude treba i razumeti), drugi to vide kao ponižavajuću milostinju i bacanje našeg zajedničkog novca u prazan bunar, dobar deo je revoltiran mehanizmom koji je osmišljen da se do novca dođe a to je famozno telefoniranje i ostavljanje ličnih podataka.
Vučić je iskoristio da tu diskriminatorsku meru demagoški obrazloži stavom zlih tajkuna koji odbijaju da prime njegov dar pa kao ostavlja mogućnost da oni koje ne žele pare i ne uzmu, a stigao je i da prebaci podanicima kojima je, eto, teško da za sto evra malo vrte brojčanike i za to potroše deset-dvadeset dinara. Deli pare a deli i packe.
Tih sto evra koje će biti razdeljene puku dodaje Srbiji patinu orijentalne despotije u kojoj sudbina zavisi od milosti vladara i odjekuju kao zveket sitnine koja se u prolazu ubacuje u čabrić prosjaka. Ima nečeg tužnog i ponižavajućeg u tom gestu, mnogima koji budu okretali famozni broj drhtaće ruka i osetiće se upravo kao da prosjače.
Zaista, bilo je sijaset varijanti da se ljudima ugroženim ovom vanrednom situacijom olakša život i da im se pomogne na diskretniji, primereniji i kulturniji način ( neke mere su, istina, i preduzete) nego rođačkim rasipanjem lakog keša po principu onog jagodinskog age. Ovako smo dobili neku vrstu državnog džiberizma i neukusne razmetljivosti koje ćemo, na kraju, opet svi plaćati, jer kao što nema besplatnog ručka tako ni sto evra ne pada sa neba a da za to, ovako ili onako, ne stigne račun. Obično sa kamatom. Ovih sto evra, iako je rekao da ih neće uzeti, isplatiće se samo onom koji se dosetio da ih poklanja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare