Nije samo visoka temperatura i potencijalna smrtna opasnost ono što je došlo sa korona virusom. Polako se pomalja apokaliptička slika našeg sveta sa praznim trgovima, pustim ulicama, zatvorenim školama, zabranjenim putovanjima, otkazanim sportskim takmičenjima, poljuljanim berzama... Kao da se cela planeta polako povlači u sebe u paničnom strahu pred nekim sićušnim mikrobom koji trenutno ima snagu najstrašnijeg asteroida.
I kao vrhunac svega, posle saveta svih vrsta, stiglo se do toga da se više ne preporučuje rukovanje, jer se, navodno, zlokobni virus najlakše tako prenosi. Kao da živi u simbiozi sa vašim dlanom i kad se rukujete vi ćete ga tutnuti osobi koja vam je, u neobaveštenosti, pružila ruku. Dakle, zabraniće nam rukovanje. Ljubljenje je odavno proglašeno visokorizičnim ponašanjem, eventualno neki poluzagrljaj poput onog Đipinga i Vučića, ali sa šakama na bezbednoj udaljenosti.
Gledao sam kako voditelji u jednom televizijskom studiju dočekuju gosta i ta scena, koja bi u nekim drugim okolnostima bila smešna, ispala uznemirujuća pa i potresna. Dok su mu, kroz usiljene šale, objašnjavali da to sada tako mora, dodirivali su se laktovima i cipelama po cevanicama, čekao sam samo da li će nastaviti razgovor okrenuti leđima jedni drugima.
Tako je ljudskoj bliskosti i interakciji, koja je inače dobrano načeta u svetu napravljenom da funkcioniše u otuđenosti svake vrste, ovim zadat i onaj poslednji simbolički udarac. Više, ni protokolarno, nećemo pružati ruke jedni drugima, eventualno ćemo se laktati i nogetati ili će se smisliti neka mobilna aplikacija i odgovarajući interfejs pa ćemo se pozdravljati putem mobilnih telefona. Pod uslovom da u iste ne utrči neki kompjuterski virus i onemogući i taj virtuelni način pozdravljanja, a nije isključeno da se ti virusi prepoznaju i izgrle, dovoljni sami sebi, a nas ostave onako zaleđene u strahu od drugih ljudi na koje više nećemo gledati kao na prijatelje, poznanike, rođake, istu vrstu, već kao na potencijalne kliconoše.
Neće više biti „baci petaka“.
Pesničenje je, u eri kad i deca nose pištolje, odavno izašlo iz mode, tako da ova zabrana ovde i neće napraviti neku štetu.
Romantična predstava o njenoj ruci u vašoj ostaće samo kao romantična slika u stihovima zaludnih pesnika, ako kome uopšte i bude do poezije u eri korona virusa.
Ni poslovi se više neće sklapati uz stisak ruke, dodirivaćemo se ugovorima spakovanim u fascikle sterilisane antisepticima.
Sportisti će se pozdravljati udarajući se ramenima i leđa o leđa.
Ruke će nam, zapravo služiti, da njima odmahnemo u pravcu drugog čoveka kako mu ne bi palo na pamet da vam pruži svoje.
Šta ćemo da radimo kad nam dete kaže: „Tata, daj mi ruku!“
„Sačekaj, sine, da je sterilišem!“
Hoćemo li, uz podrazumevajuće maske, uskoro hodati i sa higijenskim rukavicama na rukama i autobusima, pre nego što se uhvatimo za šipku, ispod oka procenjivati onog koji se do malopre tu držao da mu ne gori čelo i ima li kakvih simptoma?
Razumljiv je ljudski strah i napor stručnjaka da se širenje opakog virusa svede na najmanju moguću meru ali ovo sa izbegavanjem rukovanja izgleda groteskno a i teško izvodljivo. U krajnjoj liniji, virus će svoje da odradi, makar svi na planeti navukli kosmička odela i pozatvarali se u kuće. Nadajmo se samo da će i toj koroni doći kraj i da ćemo opet moći jedni drugima da pružimo ruke. Ako dotle ne zaboravimo da smo to nekad radili.