Aferim, pravna državo. Juče je, odlukom sudijskog veća iz Dimitrovgrada, S.Z. (38) iz Niša ekspresno osuđen na tri godine zatvora "zbog nepostupanja po zdravstvenim propisima u vreme epidemije", što je maksimalna kazna predviđena za ovu vrstu prekršaja.
Nisu zločini za poređenje, ali baš zato. Pedofil iz Novog Pazara koji je napastvovao dve devojčice, jednu od dvanaest i drugu od devet godina, dobio je tri godine i devet meseci robije. Dakle, mereno ovim najnovijim sudskim aršinima, napasnik koji je urnisao živote dva deteta i njihovih porodica, krivlji je od Nišlije koji je prekršio meru samoizolacije propisanu od strane sanitarne inspekcije, svega devet meseci robijanja.
Koliko puta smo, nakon ubistva nekog kriminalca, pročitali kako je imao više krivičnih prijava za razna nedela? I sa tim krivičnim prijavama on je slobodno šetao, dok ga nisu stigli meci nekog sličnog njemu za koga će se, ako ga ikad uhvate, ispostaviti da je takođe „odranije poznatog organima gonjenja“.
Četiri meseca se čekalo na početak suđenja onom seksualnom predatoru iz Brusa, a kad je konačno počelo on i njegovi advokati od suđenja prave sprdnju; osuđeni kriminalci koji su na izdržavanju kazni sreću se po hotelima; razni procesi, uključujući one za najteža krivična dela, vuku se godinama a čoveku koji je prekršio ad hok zabranu izlaska iz kuće presuđeno je momentalno maksimalnom kaznom i sve to preko Skajpa.
Kako je to naše sudstvo profunkcionisalo upravo na slučaju tog i takvog prestupnika? Otkud ta nenadana ažurnost i efikasnost? Da li to samo u Dimitrovgradu obitavaju Justicijini sledbenici nezavisni od „baba i stričeva“ ili i po drugim gradovima dežuraju beskompromisni tužioci i sudije sa skajpom na gotovs, spremni da na višegodišnju robiju pošalju svakog ko promoli nos van kućnog praga tokom propisane izolacije i da privedu k poznaniju prava neku babu koja je razumela da joj je „dnevno na raspolaganju 70 sati boravka napolju“? Koja sila probudi tromi i zamrli sudski mehanizam koji je decenijama u ormare i fioke slagao predmete poput one trojice smešnih arhivatora iz „Državnog posla“?
Upravo sila, i to ona koja je samu sebe legitimisala kao gospodara života i smrti, kretanja i nekretanja, vanrednog i redovnog stanja, policijskog sata i naših dana i nedelja bila je inspirator revnosti dimitrovgradskih sudija.
Nije njihova brzopotezna reakcija i drastična kazna Nišliji posledica iznenadnog povišenog osećaja za pravdu, već posredne ili neposredne „sugestije“ da budu maksimalno strogi u tom prvom slučaju kako se ne bi dogodio drugi ili treći.
Nišlija je „nabijen na kolac“ za primer ostalima, presuda je brutalna poruka da će slično proći svako ko se drzne da prkosi i opomena da sa vlašću i njenim odlukama nema igranja. Bila je to jasna i ubedljiva pokazna vežba spremnosti države da nas u startu i preventivno utera u red i nauči bespogovornoj poslušnosti. Naravno, sve to za naše dobro a kako bi drugačije?.
Jeste se čovek poneo neodgovorno i njegovo ponašanje jeste za osudu pa i presudu ali se i pravnički laik mora zapitati da li je drakonska kazna zaista adekvatna učinjenom delu? Ne bi li možda i kazna tromesečnog zatvora delovala vaspitno na prestupnika i upozoravajuće za ostatak potencijalnih prekršitelja carskih fermana ili je ga je baš moralo tako krvnički „rebnuti“? Ako se baš ne dozovemo pameti, onda onom sledećem kaznu duplirati i tako redom dok ne shvatimo da nam se neposlušnost ne isplati. Moguće je da ovako mali Jovica zamišlja pravosuđe ali ne možemo se oteti utisku kako je spram osuđenog Nišlije napravljen zločin veći od onog koji je sam počinio.