5
Noževi u rukama dece, noževi u dečjim grudima, bodu njima i dečaci i devojčice. Sahranjujemo trinaestogodišnjaka koga je ubio vršnjak. Ceo razred osmogodišnje škole taoc je nasilnog učenika sa kojim ne znaju šta da rade ni škola ni roditelji ni društvo. Sevaju noževi za šankom, mrtve iznose iz kafane. Libijci, nestrpljivi da sačekaju svoj red za šišanje, pretuku frizera i polome mu koleno. Pokvarili smo i njih.
Umire u mukama švercovana divlja životinja za koju se ne zna ni ko je, ni odakle, ni za šta doneo da skapa u pustoši srpske savane kao dragulj više u kruni sveprožimajućeg dens makabra umirućeg društva u kojem je ostalo taman toliko života da mu se postepeno uzima na kašičicu. Ručni bacači i automati razbacani
po kosovskim nedođijama, besramni dokaz mračnog dogovorenog performansa okončanog sa četiri mrtvačka sanduka, koji svaka od strana tumači na svoj način svojoj sluđenoj javnosti: Kurti priča o teroristima, Vučić o herojima, ćute samo oni treći pod čijim pokroviteljstvom je predstava i odigrana.
Oglase se samo da priprete. Vraćaj vojsku, inače šaljemo Kristijan Amanpur. Već smo je jednom slali, a za primer, evo ti je petnaest minuta preko skajpa, samo da
vidiš kako izgleda.
Poginulim odajemo počast danom žalosti, preživelog „heroja“ i „kolovođu“ privodimo u tužilaštvo. On prizna sve, osim da je kriv, i sud ga pušta na slobodu. Dronovi ostaju bez baterija dok snimaju njegovu hacijendu stečenu u teškoj borbi za srpstvo i svetu srpsku zemlju, a iza njega, odlazećeg u dogovorenu slobodu, ostaju bajke o oružju iz Tuzle i pretovaru u Bubanj potoku. Nama ostaje samo da zakopčamo poslednje dugme košulje na leđima.
Onim sunarodnicima na Kosovu ostaje da ćute i trpe i drže u pripravnosti traktorske prikolice. Na ulicama protesti protiv nasilja koji izdišu u jalovosti, sa ekrana uveravanja da sistem nije zakazao. I nije. Ne može zakazati nešto što ne postoji.
Ljudi gaze jedni preko drugih u pomahnitalom stampedu za jeftinim boflom belosvetskog konzumerističkog hrama. Juče za glavicom kupusa i smrznutim ćevapima, danas za tosterom u koji će staviti četvrt narodnog hleba i liske jeftinog parizera. Ili, pak, čuveni sendvič prekostao iz autobusa bez voznog reda u koji će ih sutra, pred još jedne izbore, spakovati da koldare zemljom, klanjaju se i aplaudiraju onom koji im je meru života sveo na jeftinu salamu.
Davno im je sudbinu, u visprenoj metafori, opisao stari čobanin sa Ravne Gore Gvozden Damljanović kojeg su novinari, takođe u osvit nekih izbora, posetili da čuju šta on ima da kaže na tu temu. Na njegove reči u jednoj crtici podsetio je svojevremeno veliki reporter Boško Lomović.
„Ne razumem se, sinovi moji, ja u politiku. Čitav život sam proveo ovde na katunu sa svojim ovcama, pa vam o tome mogu pričati. Evo, na primer, kad u oktobru zahladni pa moram svojih 80 ovaca da savedem dole u selo da prezime, ja primenim svoj sistem. Uzmem bučuk, saspem u njega mekinje i dobro posolim. Onda to ponudim dvema najbližim ovcama. One prezalogaje, a ja sa bučukom pod miškom krenem ka selu. Te dve ovce u stopu me prate, ostale krenu za njima ko jedna.
Na svakih dvesta-trista koraka ponovo ponudim bučuk istim dvema ovcama, one liznu a ja pođem dalje. Ove dve me prate, ostalih 78 ovaca bleje i idu za njima. I tako dovedem čitavo stado do tora u selu. Bučuk prazan, dve ovce site, a ostale – ni luk jele, ni luk mirisale“.
Evo oktobar je, istina je nije još zahladnelo, ali ide decembar a tada obično padne temperatura. Podići će je aktuelni čobanin sa bučukom pod miškom, zazvoniće čaktar na vratovima onih najbližih slanim mekinjama, ostali će potrčati uz unisono blejanje. Neće to biti izbori već, po ko zna koji put, borba za mesto u toru i pozicija što bliže solilu za kojim nikad ne bude mesta za sve, ali oni koji se ne osole ostaju u nadi da će sledeći put liznuti i oni i ta nada im se godinama vešto podgreva i
prodaje kao izvesnost Da je malo te soli u glavi, možda bi nam bilo drugačije, ali ona ne ide dalje od stomaka.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare