Zna li to Goran Vesić nešto što mi ne znamo pa uveliko najavljuje nekakav koncert sutra u Beogradu? Da tog dana neće biti proglašena pobeda nad koronom, nakon što će prethodno biti izvršena kolektivna imunizacija ozonizacijom krvi po receptu virusologa Željka Mitrovića? Biće da je u pitanju samo vanredno izdanje redovnog opusa pod imenom hleba i igara. Ovaj put sa akcentom na igru.
E, sad. Može se postaviti i pitanje zašto bi neko bio protiv muzike u vreme izolacije i strepnje i zar nije bolje da se malo da oduška kroz pesmu nego da potonemo u totalnu čamotinju i beznađe? Nije li i čuveni Andrea Bočeli onomad na katolički Uskrs pevao u praznoj milanskoj katedrali D’Homo, zar Italijani nisu pevali sa balkona u vreme najžešće epidemije, zar im Bono Voks takođe nije posvetio i otpevao pesmu podrške?
Jeste sve, ali sa jednom malom razlikom: pesma sa terasa bila je krik očaja, Bonovo soliranje individualni gest podrške, dok je Bočeli pevao operske arije i svoj koncert nazvao „Molitvom za spas“ a mi ćemo svedočiti pop-folk pesmicama uz megalomansku i, sa strane istinitosti, problematičnu parolu „Beograd pobeđuje“.
Koga to Beograd baca na kolena u trenutku kad je jedno od najvećih žarišta korona virusa, kad su mu bolnice prepune pacijenata i zaraženog medicinskog osoblja, kad na njegovim ulicama po dva-tri dana ( o noćima da ne pričamo) nema žive duše, kad mu najstariji sugrađani ulaze u drugi mesec kućnog pritvora? O kakvoj pobedi pričamo kad nam se policijski sat iz nedelje u nedelju produžava, virus se odomaćuje po staračkim domovima, ljudi masovno ostaju bez posla, zdravstveni sistem puca pod pritiskom?
Bez namere da uvredimo kantautora Željka Joksimovića koji će otvoriti seriju koncerata ( najavljeno je da će se pevati ponedeljkom, sredom i petkom) ali čini se da njegove (uostalom, ni neke druge) pesme baš i nisu primerene trenutnim okolnostima. Neke od njih bi više zvučale kao parodija i alegorija nego kao motivaciona snaga projektovanog optimizma kako je, valjda, zamišljeno.
Osim ako glavni menadžer koji je pevaniju osmislio upravo nije to imao u vidu pa da se „Lane moje, ovih dana kao da ne postojim“ i „Lud i ponosan“ pevaju kao dijagnoze; „Niti metar, niti milimiter“ ( već dva metra od mene, moliću) kao himna proklamovane distance; „Ne dam nikom da te dira“ kao mera opreza; „Leđa o leđa“ kao bolno sećanje na vreme kada se to još moglo a „Libero“ kao podsmeh opštoj neslobodi. Za očekivati je da ovo prigodno koncertiranje ne prođe bez Cece nacionale čiji bi čuveni hit „Trideset devet sa dva“ bio folk verzija definicije slučaja.
Složićete se, gospodine Vesiću, da je malo bezveze da cupkamo u stanovima uz direktne televizijske prenose ovih i sličnih hitova, dok nam istovremeno na drugim kanalima smrtno ozbiljna lica iz kriznog štaba u televizijskim dnevnicima saopštavaju novi broj obolelih i preminulih. Nekako ne ide.
Kao što pre dvadeset godina za vreme NATO bombardovanja nije bilo primereno đuskanje po beogradskim mostovima u organizaciji partije Mire Marković, dok je po kosovskim nedođijama ginula mladost ove zemlje.
Najmanji je problem što su neke cepidlake razotkrile kako je 20. aprila, za kad ste planirali prvi koncert, rođen onaj neostvareni austrijski slikar sa smešnim brčićima pa ispada da mu obeležavamo rođendan. Jasno je da se to samo – još od one noći solidarnosti sa Nemačkom uoči 6. aprila – komedijant slučaj igra sa vašim osećajem za trenutak.
Ovaj tajming je pogrešan iz desetine drugih razloga, ali ako vam je baš stalo da pevate, pevajte. Ko peva zlo ne misli, ali isto tako onome koji misli baš i nije do pesme.
Pratite nas i na društvenim mrežama: