24
Iskreno, najpametnije je ne zalaziti u bespuća interneta, ali đavo je u ruke tutnuo sokoćala, prsti se primili pa samo skroluju po ekranu a mozak tiltuje. Otprilike, više nam pomoći nema. I tako, praveći žulj na kažiprstu oko mi se zaustavi na naslovu: „Čola napokon otkrio koje je nacionalnosti“. Iznad je verzalom potcrtano – dugo je bio neutralan.
Prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je kako se nikad u životu nisam zapitao koje je nacionalnosti ovaj vrsni pevač i jedna od najvećih balkanskih pop zvezda. Držao sam, a i dalje držim, da je potezanje nacionalnosti onaj poslednji, ne baš ubedljiv, obično i žalostan argument sopstvene legitimacije. Ono kad čovek ispred svog imena i prezimena nema da isturi ništa drugo čime bi se predstavio, pa onda uzvikne ja sam Kinez, Srbin, Albanac, Crnogorac, Hrvat, Bošnjak, Amerikanac, Peruanac, Meksikanac…
I sve je to u redu, poštujem nacije i svoju i tuđe, ima u tome i lepote, raznolikosti kultura i jezika, temperamenta i običaja, ali to mi je nekako stvar grupne identifikacije . Kada je, pak, u pitanju neki konkretni, pa još veliki čovek po dostignućima svog posla, zanata, talenta i uspeha. to pada u drugi i treći plan, postaje efemerno, nepotrebno čak i profano. Setimo se samo koju je cenu borbi protiv te isključivosti i ludila platio nedavno preminuli Đorđe Balašević.
Najcrnje je kada čovek nespornih profesionalnih kvaliteta počne da „nacionalizira“ – imamo, na žalost, i takvih primera – pa njegovo delo počinje da prekriva prašina jeftine nacionalne patetike, postaje svojina bukača i vašarski eksponat folklorne euforije u „nacionalno osetljivim“ trenucima. Najbolje je to objasnio veliki bokserski šampion Mate Parlov kada su ga negde nešto propitivali na tu temu. Odgovorio je: „ Ne mogu ja biti nacionalista, ja sam svetski prvak. Kako ja mogu biti nacionalista ako sam svetski prvak? Mnogi to ne razumeju.“
Da, mnogi to ne razumeju i neće da razumeju. Da li bi, možda dela Ive Andrića, bila manje ( ili više) vredna da se on izjasnio kao Hrvat? Jesu li besmrtna dela Meše Selimovića bolja samo zato što se on osećao Srbinom? „Sećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“ bi ostali jedni od najvećih ovdašnjih filmova sve da je Emir Kusturica otišao u vehabije. Ko je normalan u prepunim dvoranama, dok su mu sa bine dušu pesmama razgaljivali Kemal Monteno ili Arsen Dedić, razmišljao o njihovoj nacionalnosti? Šta me briga kom se Bogu moli Branimir Džoni Štulić na čijim su genijalnim pesmama odrastale i odrastaju čitave generacije.
Ili, možda, treba da vidimo i razjasnimo šta li je on to mislio u onom stihu u kome „kvarni vlaški tip razgovara sa bludnicom“? Hoćemo li da se otimamo oko toga da njegovi „filigranski pločnici“ budu naša kaldrma, pa ma ko bili ti „naši“? Može li Srbin Rade Šerbedžija biti jedan od najvećih hrvatskih glumaca? Čini mi se da može i da jeste. Jel pomislite na Toru ili zen-budizam kad čujete sonorni glas Leonarda Koena dok peva o partizanu koji je izgubio ženu i decu, granici kao zatvoru i fijuku vetra kroz grobove? I tako dalje i tako bliže.
#related-news_0
Zato mi je onaj naslov o Čolinom nacionalnom autovanju zaparao uši i u, prvom momentu, nisam ni hteo da kliknem na tih nekoliko sekundi videa na dnu nemuštog teksta u kome je on, valjda, obznanio svoju famoznu nacionalnost. Ne zato što bi me odgovorom mogao iznenaditi ili razočarati, nego što mi je insistiranje na tome kad je Čolić u pitanju bilo onako nekako neukusno i idiotski. Šta će u bilo kom toru čovek čije pesme napamet zna ceo Balkan, zašto ga svrstavati i pojednostavljivati tom nacionalnom dimenzijom kad ispred svega što bi u tom smislu rekao i što će reći, stoji ono jednostavno a svima prihvatljivo i neupitno – Čola!
Na kraju sam kliknuo, pa nek idu i život i uverenja. I šta kaže Čola? Kaže: „Ja sam Bosanac“. Bosanac? Ako sam dobro upućen u ova naša najnovija razdvajanja i prebrajanja krvnih zrnaca, veseli Bosanci su ostali da „vise“ nekako nedefinisani, poput Jugoslovena i jogi letača, nisam siguran da se u formularima novih balkanskih državotvornosti i naciona trenutno može upisati ta nacionalnost. Dakle, odgovarajući na to blesavo pitanje Čolić je izabrao da bude ono što je bila metafora za bezazlenost, neopterećenost pa i univerzalnost koja je poništavala ovdašnje partikularnosti.
Bosanac je, zapravo, nadnacionalna kategorija, pomiriteljska, dobromisleća i objedinjujuća, ona koja ne vuče ni na čiju stranu, ne favorizuje i ne nipodaštava. Eto, kome je bilo bitno i to saznao je. Samo što im ne stoji onaj deo „klik bejt“ naslova kako je Čola dugo bio neutralan. Ne, on je dugo bio ( i ostao) samo svoj, a istovremeno sviju nas. Mi smo mogli da mrzimo jedni druge ili sami sebe, ali njega nismo mogli da ne volimo. Jedan je Čola, sve drugo je – drugo, treće, četvrto, ento.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
