Ostavio sam predsednika u kafani da obznanjuje vanredna stanja i policijske sate i zatekao ga kod kuće na ivici plača kako se hvata za glavu. A dug je bio put i prilična gužva. Vratim nazad MZŠ (monolog za štampu) da vidim koja ga je sad muka snašla kad on reče da je onomad zaboravio da zatvori džamije, da to sebi ne može da oprosti i da ne zna kako mu se to dogodilo. (Ništa predsedniče, događa se i najvećima.)

Dobro je, pomislih – izgladiće on to sa Alahom, bogovi se uvek razumeju – važno je da opet nismo mi novinari nešto krivi i samo što odahnuh kad on oplete po tajkunskim medijima. Istina, malo su mu šlagvort dali predstavnici „netajkunskih medija“ – a njemu uvek malo fali, i krenu kanonada. Kibicuju, dobacuju, pljuju, mrze, postoji sinergija između opozicionih i tajkunskih medija.., uhvatih se i ja za glavu. Prepoznadoh se, grešnik, istog trena kao, pretpostavljam, i većina zločinačkog „tajkunskog novinarskog udruženja“, krenuh ka crkvi da okajavam grehe ali pade mi na pamet da sa crkvama nije napravio istu grešku kao sa džamijama i da ih je već zatvorio, pa odustadoh. Ispostavilo se u pravom trenutku: „…Ali oni mi daju elan i veliku snagu. Ne sekiram se mnogo neka rade svoj posao…“ Opet mi bi lakše, eto neke vajde i od nas zlikovaca, nije sve tako crno, kad predsednik nastavi: „ Ja se sekiram što naši ljudi ćute, šta radi Ministarstvo pravde, Ministarstvo spoljnih poslova ( što li MIP, prim. aut.), što ne reagujete, moram li na svaku laž da reagujem ja. Ne sekiraju mene mediji, nego neaktivnost naših ljudi.“
E tu sam shvatio da je đavo došao po šalu i da uteče sa istom pod miškom, ali pre nego što spakujem peškir, ćebe i četkicu za zube i sačekam da profunkcionišu Nela i Ivica ( i dalje se pitam što Ivica), da pokušamo barem nešto razjasniti.

Gospodine predsedniče:
Ne postoje tajkunski i netajkunski mediji i novinari.
Postoje mediji i novinari i kvazi mediji i kvazi novinari.
Postoje novinari na zadatku i novinari sa zadatkom.
Postoje novinari koji rade svoj posao i oni koji rade tuđi posao.
Postoje poturači mikrofona i čitači napisanih pitanja i oni koji pitaju stvari od interesa za građane.
Postoje novinari koji rade za i u ime javnosti i oni koji rade u ime pojedinačnih interesa.
Postoje novinari koji rade za platu ( najčešće mizernu) i novinari sa apanažom.
Postoje novinari koji pišu i govore po savesti i oni koji misle tuđom glavom i služe.
Postoje novinari kojima je istina svetinja i novinari koji se klanjaju ovozemaljskim svecima.
Postoje novinari koji za tom istinom tragaju i saopštavaju je, kakva god bila, i novinari koji je kriju, zaobilaze ili je šminkaju.
Postoje novinari koji poštuju kodeks novinarstva i novinari koji rade po nekim drugim pravilima koja se najčešće kose sa tim kodeksom.
Nema nezavisnih , ali ima objektivnih i neobjektivnih medija i novinara.
Dužnost novinara nije da aplaudira i povlađuje vlastima, njihovo poslanje je da uočavaju greške, zloupotrebe, nezakonitosti i mahinacije predstavnika vlasti, da o tome obaveštavaju javnost a od njih traže odgovornost. Ako to ne rade, nemaju svrhu da postoje: o lepotama cveća i rosnih livada mogu pevati pesnici a panagerike vladarima pisati dvorski pisci – uvek ih je bilo i biće.
Nismo vas mi postavljali na te odgovorne pozicije i dužnosti, nego ste grabili i rukama i nogama da ih se dočepate, pa onda radite taj posao bez roptanja i prenemaganja.

Ne mogu novinari biti miljenici vlasti, a to što kritikuju i propituju vlast nikako ne znači da su neprijatelji i mrzitelji. I nemate vi tapiju za ljubav prema ovoj zemlji, „malo je ova Srbija i naša“, što lepo reče Dragan Bjelogrlić.
Da se razumemo, ni ovde, pa ni u svetu gde je ova profesija daleko uvažavanija i na višem nivou, ne postoje savršeni novinari bez ijedne mane, apostoli pisane reči kod kojih je svaka „ka Vladičina“. Ne postoje novinari koji ne greše, koji nekad ne preteraju, kojima pero zna pobeći ispred mozga, koji se umeju polakomiti na sumnjivu ekskluzivu, ali postoje oni koji tih mana bivaju svesni i trude se da ih isprave i spremni su da za omaške snose posledice i one koje je za sve to baš briga.
Postoje samo oni koji se trude i pokušavaju da se približe idealima istinitog, pravovremenog i objektivnog informisanja i oni koje to ne interesuje i ne obavezuje.
Eto. Ako nas već delite, evo kako ta „deoba“ zaista izgleda. A kad smo već kod tajkuna, pokazalo se da oni mnogo više vole da gospodare političarima nego novinarima. pokazalo im se isplatljivije.