Ne znam kako je izgledalo uvođenje vanrednog stanja u drugim državama povodom širenja korona virusa, ali sumnjam da je bilo i blizu ovog našeg od kog je napravljen banalizovani igrokaz sa namerom da se, valjda, ostavi utisak. Poprilično gorak i tužan, reklo bi se.
Prvo je to predsednik, kao usput, pominjao, onda smo imali „tizer“ u vidu pisma- poziva ministra vojnog ( umalo ne rekoh, vajnog) predsedniku da „preduzme mere na zaštiti stanovništva“, onda smo 24 sata živeli u slatkom iščekivanju, da bi se na kraju, logično, pojavio Vučić i odigrao jedan od svojih brojnih dramoleta, neprimeren ni trenutku ni situaciji ni funkciji koju obavlja.
Čega sve nije bilo u tih dvadesetak duuugih minuta: molbi, prenemaganja, zastrašivanja, izliva nežnosti, priče o opakom i opasnom nevidljivom protivniku; poziva na borbu za bake i deke i obećanja da se Srbija neće predati; skaske o kućnim ljubimcima koje će volonteri šetati; umalo bankrotstvu pa najvećem ekonomskom rastu, pa sve do morbidne prognoze o smrtnim slučajevima „sa kojima ćemo se suočiti ali ćemo se potruditi da rastu aritmetičkom a ne geometrijskom progresijom…“
Ono što je trebalo reći u nekoliko kratkih i preciznih rečenica sa jasnim obrazloženjem šta to tačno znači i šta sledi, pretvoreno je u zamornu govoranciju, napadno i neumesno udvaranje starijim osobama, „bakadekanje“ sa neizbežnim propagandističkim izletima.
A u vazduhu, zajedno sa „opakim i nevidljivim protivnikom“ ostala su da vise brojna pitanja na koja, izgleda, niko nema nameru da odgovori.
Za početak, zašto je uvođenje vanrednog stanja tražio ministar odbrane a ne, na primer, ministar zdravlja? Pa, nisu nam napadnute granice i vojni objekti, nego grlo i pluća. Šta znači paradiranje vojnika pod punom ratnom spremom centrom Beograda i kod bolnica? Da neće možda dugim cevima na koronu ili da budu u pripravnosti ako neko pobegne sa respiratora za koje se Vučić onoliko napatio da ih nabavi? Ili su poslati da love neodgovorne penzionere, nedostojne predsednikove ljubavi, koji nisu uslišili molbe i privode ih Ani Brnabić da im piše kaznu od 150.000 dinara, dok ova ne uvede policijski čas koji je juče pominjala?
Kakav crni policijski čas, gospođo? Jeste li vi uvodili vanredno stanje da dovedete stvari u red ili da uterujete narodu strah u kosti i isprobavate kako bi, potencijalno, funkcionisala neka vrsta vojno-policijske uprave, taj vlažni san autoritarnih i autokratskih režima? Izlazite li vi to u susret tradicionalnoj slabosti ovog naroda prema čvrstoj ruci pa mu pokazujete kako ste u stanju da mu to priuštite?
Niko ne relativizuje opasnost koja preti zemlji i stanovništvu ali ona ne sme biti pokriće za ovu vrstu „povišene borbene gotovosti“ i modnu promociju najnovije Vulinove uniforme. Ako smo angažovali vojsku, onda se precizno mora znati i reći šta će ona da radi. Na primer, da su u pripravnosti vojni lekari koji će priskočiti u pomoć civilnim kolegama; da se vojni sanitarci angažuju na dezinfekciji objekata ili vozila javnog prevoza; da se, bude li potrebno, montira priručna poljska bolnica, neka kasarna pripremi za karantin i slično. A za to nam nisu potrebni vojnici na ulicama, naoružani do zuba. Ako, iz nekog razloga, bude potrebe za tom vrstom angažmana lako ih je pokrenuti, za opominjanje neodgovornih šetača dovoljna je i policija.
I na kraju, bilo bi dobro kada bi naši zvaničnici malo smanjili doživljaj i pustili stručnjake i lekare da oni pričaju i apeluju, umesto što ih, mahom, drže kao ikebanu na svojim govorancijama.
Još su živa sećanja mnogih na epidemiju velikih boginja u Jugoslaviji 1972. i niko se ne seća da je Tito tim povodom svaki dan držao konferenciju za medije i obraćao se naciji dramatičnim govorima, a tada je na, dnevnom nivou, vakcinisano više od milion ljudi. Neki dan su ga se setili Italijani, setite ga se i vi. Ako već želite da ga imitirate, oponašajte ga u onome u čemu je bio dobar.