ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Verovatno ne postoji teže pitanje koje se tiče najdugovečnijeg balkanskog modernog samodršca na koje odgovor ne bi voleli da znaju samo pasionirani kibiceri ovdašnjih političkih prilika, već, pre svega, dve najzainteresovanije strane u državi kojom vlada: politički protivnici Mila Đukanovića ali, još više, njegovi poklonici priključeni na infuzionu pumpu njegove tridesetogodišnje vladavine.

I koliko god ovi prvi gore od želje da mu vide leđa, ovi drugi su daleko zainteresovaniji za njegov opstanak i ne bi žalili bogatstvo kad bi negde bilo neke Vange da prorokuje rezultat predstojećih izbora. Jer, prvi nikako Milovim eventualnim odlaskom ne mogu dobiti onoliko koliko njegova klijentelistička klika može izgubiti.

A sam Milo? Po svemu sudeći, izgleda da on muči muku svog, gotovo pa „vršnjaka“ po dužini vladavine, Aleksandra Lukašenka koji se našao pred izazovom kako otići sa vlasti a sačuvati glavu na ramenima. Iako Belorusija i Crna Gora nisu isto, osim po dugovečnosti njihovih vlasti i vladara, eho demonstracija sa ulica beloruskih gradova neprijatno para Đukanovićeve uši, remeti mu san i čini ga nervoznim. Tim pre, što i njemu već osam meseci – očigledno bez namere da skoro prestanu – ulicama, putevima i selima krstare građani koje je sam mobilisao problematičnim Zakonom o slobodi veroispovesti i namerom da inženjering preumljenja crnogorskog nacionalnog bića kruniše osnivanjem nove crkve.

Problem je što i Lukašenko i Đukanović imaju u rukama sve osim dobre odstupnice i zagarantovane sigurne kuće za postkomunističke careve u kojoj bi na miru mogli da pišu memoare i sećaju se starih dobrih vremena kada su im šake bile premale za količinu vlasti koju su prigrabili. Hoće to tako posle višedecenijske vlasti koja uz silnu moć i privilegije istovremeno i prilježno kopa bezdan neizvesnosti onog sudnjeg dana posle. Zbog svega toga, iako mu ni prilike ni raspored političkih snaga ne idu naruku, Milo Đukanović 30. avgusta nema drugu opciju osim da ponovo pobedi. Sve drugo je sigurna katastrofa u najavi.

Milo je sve uradio da padne, sve će učiniti da ostane. On je trenutno u ulozi pokeraša koji je od lagodne situacije u kojoj je uvek imao namešten fleš rojal u rukama, došao u poziciju da igra i računa na samo jednu kartu, s tim što je, u međuvremenu, sve blefove potrošio. Kako će to, na kraju izvesti, videćemo ali je već preduzeo sve proverene i neophodne radnje: nakupci sigurnih glasova neumorno krstare Crnom Gorom, otvaraju se fiktivna radna mesta, štancuju „jednokratne“ lične karte za glasače iz dijaspore, po zidovima kuća u muslimanskim sredinama vaskrsavaju likovi četničkih komandanata ( ispada kako Srbi u Crnoj Gori mrze Muslimane svake četvrte godine i to obično oko izbora), građani se ucenjuju, obećava se i preti…

Tehnički, Đukanović nikad nije bio bliži gubitku vlasti, jer prema validnim istraživanjima (CEDEM, istraživanje početkom avgusta) njegova Demokratska partija socijalista je na istorijskom minimumu sa 35,3 odsto podrške u biračkom telu, dok dve liste glavnih opozicionih koalicija ( Demokratski front „Za budućnost Crne Gore“ i Demokrate „Mir je naša nacija“) ukupno mogu osvojiti 41,2 procenta. Međutim, ostaju tri liste građanske opcije ( koalicija koju predvodi URA, SDP i lista „Mi odlučujemo dosljedno – Ivan Brajović“) za koje se prognozira da prelaze cenzus plus stranke manjina koje su tradicionalno uz vlast, tako da će o budućoj vlasti odlučivati njihovi mandati. Ne treba sumnjati da će u toj vreći Đukanović tražiti (i naći) onaj jezičak na vagi koji će ga još jednom ostaviti na vlasti. Dakle, nema mu druge nego da njegova lista „Odlučno za Crnu Goru“nekako pobedi. Jer u suprotnom sledi „Što brže iz Crne Gore“.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (17)