Piše Ranko Pivljanin: Hoće li Kosovo otići za Nobela?

Kosovo je važilo za najskuplju srpsku reč, ali je ovih dana svedena na akcijsku robu koja se nudi tokom famoznog crnog petka, to jest pojeftinila je iznad svih očekivanja. Glavni mrčidajzer Srbije - igrom zlog usuda i neobjašnjivog srpskog mazohizma, trenutno na mestu predsednika naše države - prekjuče je odredio cenu južnoj srpskoj pokrajini koja ni po čemu ne odgovara vrednosti našeg najvećeg „nacionalnog brenda“ . Vučić je, naime, rekao kako bi dobio Nobelovu nagradu za mir ukoliko bi priznao nezavisnost Kosova.

Ako znamo da ta nagrada u novcu vredi oko milion dolara (inače, pre osam godina je Fondacija Nobel smanjila iznos novčanih nagrada za 20 odsto) onda ispada da nam Kosovo i Metohija otprilike vrede koliko i jedan „majbah“, luksuzna „Mercedesova“ limuzina, ali bez dodatne opreme. Iako je odavno postalo bespredmetno tumačiti Vučićeve unutrašnje dijaloge i čudesne verbalizacije njegove podsvesti, svesti i nesvesti na ovu se moramo osvrnuti jer je opasna, uvredljiva i, nadasve, štetočinska.

Pre svega, čim je tako nešto izjavio, Vučić je, indirektno, priznao da je o tome i razmišljao i da bi, da nije preispoljna kukavica, možda to i uradio kako bi ispunio još jedan vlažni san – Nobelovu medalju na grudima. Što je najcrnje, kada bi mu neko od svetskih centara moći, koji decenijama lome Srbiju po pitanju Kosova, hteo i mogao garantovati bezgraničan ostanak na vlasti, on bi već kupovao žaket i rezervisao kartu za Stokholm.

Praveći tu nakaznu vrednosnu paralelu demistifikovao je i sopstveni odnos prema Kosovu i Metohiji, to jest šta ono zaista za njega znači. Znači bukvalno to što je i rekao: robu u političkoj trgovini i to trgovini u kojoj bi se on lično ugradio. I ništa više.

Jer, niko ga nije ništa pitao na tu temu da bi izgovorio tu blasfemiju, sam je došao do tog zaključka i sam ga je, ničim izazvan, izneo posle nekog sastanka sa ministrima i direktorima javnih preduzeća zaduženim za projekte iz oblasti infrastrukture, rudarstva, energetike i privrede.

Čime je to bio inspirisan da tako nešto kaže osim, isključivo, sopstvenom glađu za priznanjima i lovorikama? Da li mu je to neko, možda, ponudio, pa nas on posredno obaveštava da je u igri i takva opcija rešenja kosovskog pitanja? Da li je svestan (i ja pitam gluposti) koliko je tom svojom bagatelišućom izjavom uvredio i povredio osećanja miliona Srba koji o Kosovu, ni u najkošmarnijem snu ili očaju, ne razmišljaju na način Aleksandra Vučića ili Čedomira Jovanovića?

Problem je što sreću i planove kvari činjenica što mu Kosovo nisu ostavili ni otac ni majka da bi ga on, logikom rastrošnog i raskalašnog sina, razmenjivao za još jedno pumpanje bezobalne sujete i istorijsku fusnoticu u kojoj bi stajalo da se Srbija za njegovog vladarskog vakta odrekla sopstvenog mesta rođenja. A on samodovoljno gledao Nobelovu gramatu na zidu, glancao ono parče metala i trošio milionče dolara ili bi ga, kao znak dobre volje i dobrosusedskih odnosa sa Tačijima, Haradinajima i Hotijima, priložio nezavisnom Kosovu, pa da ovi sutra od tih para podignu minarete na Pećkoj patrijaršiji ili Dečanima koje već svojataju.

Zato bih, u ime, verujem, većine Srba u Srbiji, okolnim državama i diljem sveta, zamolio gospodina predsednika da shvati i razume kako Kosovo i Metohija nije, ne može, niti će ikad biti neka tačka u agendi skupština i glavnih odbora njegove ( ili bilo čije) stranke ili ličnih snatrenja, već stvar opšteg narodnog konsenzusa koji je iznad šibicarskih poteza i odluka.

Ako sam ne razume ili neće da shvati, težinu, vrednost i sudbonosnu poentu raspleta kosovske priče, barem mora razumeti kako nema nikakvo pravo ni ekskluzivitet da se o tom pitanju izjašnjava ili, ne daj bože, odlučuje kao da se radi o onim trafostanicama koje postavlja jednim telefonskim pozivom ili o seoskim sokacima koje asfaltira.

Ako mu je do medalja, prodaju ih potomci narodnih heroja i nosilaca spomenica NOB-a i uvek može neku da kupi i stavi na pidžamu. U krajnjem slučaju, može da mu se iskuje i neka Nobelova – sve je oko njega fejk, pa zašto ne bi bilo i to odličje. Na Kosovu se medalja može „zaraditi“ na samo jedan način – njegovom odbranom.