Piše Ranko Pivljanin: Dačiću, ne diraj u restoran

Nije da je Skupština Srbije spala samo na Šaipa Kamberija kao opoziciju. Sva je prilika da će naprednjaci - kad obave posao veličanja svog lidera kao najpametnijeg, najuzvišenijeg, najobrazovanijeg, najtalentovanijeg, najlepšeg, najuspešnijeg, najskromnijeg, najradnijeg, najpravednijeg, najnačitanijeg, najnenaspavanijeg, najvizionarskijeg ( ne znam samo kako čovek takve vizije, i šahovski genije pride, u ruletu američkih izbora dva puta zaredom nepogrešivo igra na pogrešnu boju) - željni kavge i blaćenja, morati sebi da pribave još neku opoziciju da na nju prazne bogate rezervoare pljuvačnih žlezda. Tajkun Đilas, izdajnik Jeremić i ljotićevac Obradović su se uveliko izlizali, osušili i sparušili na stubu ( i tabloidnim stupcima) srama, a postoji i realna opasnost da se čak i naprednjački simpatizeri sa IQ koeficijentom koji im ne prelazi broj cipela, jednog dana zapitaju: pa, dobro, majku mu, ako je taj Đilas ukrao 619 miliona evra, što ga naš Vučić jednom ne uhapsi i i ne preda u ruke pravde. Mora da ima tu nešto, odnosno da tu nema ništa.

Dakle, u potrazi za novim dežurnim neprijateljem naprednjački skupštinski legion locirao je poželjnu potencijalnu metu, ni manje ni više, nego u liku i (ne)delu predsednika Skupštine, žalobnog Ivice Dačića. On se još nije oporavio od „časti“ koja mu je ukazana, a na njega je već pušten čuveni Marijan Rističević, u sadejstvu sa dvojcem regrutovanim iz Koštuničinog otpada, Milenkom Jovanovim i Draganom Šormazom.

I šta mu to zameraju vrli narodni poslanici iz redova ( i fusnota) „es en es“ većine? Da još nije naučio da barata onim zvoncetom kojim ih pozivaju na glasanje, pa se plaše da ne zakažu kad bude trebalo? Da im isključuje mikrofone dok pričaju o „najnajnijem“? Da ne zakazuje sednice a oni se uželeli rada i delanja na polzu naroda? Da tajno iznosi skupštinski mikrofon kako bi ga koristio za svoje pevačke nastupe po slavama i kafanama? Ništa od toga. Dačić im je udario u zenicu oka, tačnije u njihove alave guzice naviknute da se pune u skupštinskom restoranu po onim bagatelnim cenama koje godinama bodu oči javnosti a dokoni skupštinski izveštači ih, kad u onoj pustolini na Trgu Nikole Pašića sve zamre, izvlače kao probitačnu „ekskluzivu“. Onda „inventivni“ urednici raspale ubitačne naslove tipa: Poslanici piju kafu od pet dinara, a narod nema za leba.

Rešio, dakle, Ivica da poveća one smešne cene i da sok više ne košta 18 dinara, kisela voda isto toliko, supa 50 dinara i tako dalje i tako bliže, a preti da će da im uvede i automate po aulama pa koliko ubace para, toliko nek piju kafe.

„Demagog, on se trideset godina izdržava o državnom trošku“, viče Rističević. „Dačiću kafu i vodu donose besplatno“, vrišti Jovanov. „To su cene koje važe u svim Vladinim menzama. Ne znam zašto to nije uradio dok je bio predsednik Vlade’“, dubokoumno se pita Šormaz.

I sve što je ovaj smešni trojac izgovorio na konto svog predsednika je tačno. Isto tako koliko je i njihova pobuna protiv njegove namere, motivisana potrebama digestivnog trakta, bedna i čemerna. U stvari, ne zna se ko je od njih jadniji: Dačić koji – skrajnut, razvlašćen

i degradiran i kome po Vladi kadrove izbacuju sa sednica – političku moć demonstrira na cenovniku skupštinskog restorana, ili ovi dembelani koji principijelnost dokazuju na odbrani omleta od 24 i boranije od 68 dinara.

Najmanji problem Skupštine je turska kafa od pet ili espreso od dvadeset dinara. Problem je ko je tamo pije, odnosno ko je došao u priliku i poziciju da tu jeftinu kafu srče i čemu služi skupština sa ovakvim konzumentima povlašćenog skupštinskog menija. Preboleli bi građani Srbije što poslanici jedu pljeskavicu za 150 ili špagete za 115 dinara, njima smeta što se tamo, iz saziva u saziv, jede ono što se ne jede. Što ta skupština samo na papiru postoji kao zakonodavno telo a, zapravo, je samo verifikator želja i odluka vlade i jednog čoveka. Što je pretvorena u – čast reeeeeetkim izuzecima – sigurnu kuću za partijski polusvet koji se poslaničkim imunitetom nagrađuje za lojalnost i bespogovornu poslušnost. (Neke autentične primerke te dražesne faune smo mogli da vidimo na prvim sednicama najnovijeg skupštinskog saziva.) Nije tamo problem jeftina kafa. Problem je što su od nje jeftiniji ljudi, a opet mnogo koštaju. To se zove paradoks srpske politike.