Sergej Trifunović je objavio vrlo zanimljivo razmišljanje reagujući na kritike koje stižu na njegov račun. Na Tviteru je napisao sledeće: „Dobar si glumac, loš političar, „nikad od tebe političar“, „netalentovan političar“...Ljudi, ali ja nisam političar, niti imam nameru da budem. I pre nego se zaletite sa ovom „originalnošću“ zapitajte se dobro: da li vam treba još jedan „POLITIČAR“.

Zaista, da li su nam potrebni političari? Iako zvuči kao oksimoron, Sergej je u jednu ruku u pravu, u drugu nije. Ako mislimo na ljude koji sprovode ono što politika jeste i pojmovno i u praksi – nauka i, pre svega, veština upravljanja državnim poslovima – onda su nam političari potrebni i neophodni. Ako, pak, mislimo na ovo što se danas, a naročito na ovim terenima, izdaje za političare ( Sergej je očigledno na takve i mislio) onda je odgovor jedno veliko i nedvosmisleno NE!

Problem je što mi ovde, zapravo, i nemamo političare nego politikante, a razlika između njih je kao nebo i zemlja.

Potreba čoveka – koji se ostvario na svim drugim poljima – da svojim znanjima, kvalitetom, moralom, energijom, međunarodnim vezama, doprinese javnoj sferi sopstvene zemlje, rađa političara. Ta potreba izvire iz dubine političkog bića koje čuči u svakom čoveku, zdrava je i ispravna i njeno ostvarenje može biti samo na dobrobit opšte zajednice.

A potreba da kroz politiku ostvari sve ono što nije uspeo u profesionalnom okruženju i životu rađa – politikanta. Ona je, u osnovi, problematična, amoralna i samoživa i donosi „profit“ samo onome koji joj je izašao u susret. Naravno i kliki koju je okupio da ga podržava i tu podršku naplaćuje kroz različite beneficije, dok su društvo i njegove institucije na gubitku.

Pravi političar ulaže sebe, lični integritet, često i sopstveni novac očekujući da mu taj napor bude valorizovan širim društvenim priznanjem i tragom koji će ostaviti. Politikant ne ulaže ništa jer ničim i ne raspolaže, odnosno, ulaže samo volju za moć i pohlepu kao i izbornu snagu glasača koje uspe da prevari i navede da kopaju kanal kojim će on navrtati vodu na svoju vodenicu.

Ovaj prvi popravlja i unapređuje, daje pozitivan i svetao primer, favorizuje pozitivnu selekciju i šalje poruku da se rad i znanje isplate u svakom smislu. Ovaj drugi kvari, unazađuje i regrutuje problematične i alave. Za prvim se upravljaju najbolji i najkvalitetniji, za drugim karijeristi i šljam.

Političar ne menja temeljna uverenja, ideologiju i stranke, politikanti su poput prolećnog vremena – pre podne ovakvi, popodne onakvi. Juče demokrate ili levičari, sutra radikali i najcrnji desničari, preksutra liberali – samo ako procene da im to donosi političku i finansijsku dobit.

Političar utvrđuje već stečeno ime i ugled, politikant kopa temelje za kuću koju pre nije imao ili se useljava u državni stan i rezidenciju, a ugled i uticaj kupuje.

Političara na mesto u državnoj hijerarhiji, između ostalog, dovodi uspeh u njegovoj bazičnoj profesiji, politikant je od politike napravio profesiju. I upravo je profesionalizacija politike i njena uzurpacija od strane politikanata rak rana našeg društva i sistemska greška iz koje zrakasto proizilaze sve druge manjkavosti i problemi.

Politika je postala biznis, stranke su pretvorene u preduzeća, politika se ne vodi nego se trguje interesima, politikanti imaju obaveze i obzir samo prema klijentelističkoj kohorti koju su okupili a ne prema biračima i narodu. Nije normalno da ti ceo radni staž bude partijsko članstvo, a upravo takvi ovde vode državu ili pretenduju da je vode.

U kojoj su se to profesiji okušali i dokazali Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Čedomir Jovanović, Goran Vesić, Vojislav Šešelj – ako izuzmemo onih nekoliko godina profesure na početku karijere? Da ne pominjemo šampiona politikanstva iz komšiluka kome je prvo radno mesto bilo premijersko i celu ovdašnju armiju onih koji su nešto i radili, a kad su se jednom dokopali politike više im nije padalo na pamet da je napuštaju. Sami napravite niz, ako krenemo neće biti kraja tekstu.

I upravo se na toj vezanosti za politiku najbolje vidi razlika između političara i politikanta. Prvi nema strah od gubitka funkcije i nije mu problem da izađe iz politike jer ima gde da se vrati, drugi se za nju drži grčevito i po cenu života, jer je svestan da će bez nje opet biti ono što je i bio – niko i ništa. Ovih prvih je, nažalost, daleko manje, ovi drugi preovlađuju i kod nas i u svetu.

Ko se, pak, ovde ikad vratio svom poslu ili zauvek rekao zbogom politici nakon što je omirisao slast vlasti? Koliko znam za ove tri decenije, od markantnijih političkih figura, jedino Bojan Pajtić i Vojislav Koštunica. Dakle, političari jesu potrebni, ali naš problem je što nas zapadaju politikanti. Ili ih sami biramo.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram