Piše Nikola M. Jovanović: Vlast kao kritična sirovina

Potpisano je i pismo o namerama sa nekoliko vodećih evropskih automobilskih koncerna, finansijskih institucija i proizvođača baterija, kao i srpskih preduzeća. Ni taj spisak namera ništa ne znači.

Oba dokumenta zvuče kao nešto važno, a u suštini cela predstava se svodi na to da Šolc osigurava sirovine za industriju svoje zemlje, dok je Vučić spreman da zatruje deo Srbije zarad opstanka na vlasti.

Predsednik Srbije je rekao da mu je dovoljna reč Šolca da će se truditi da Srbija ne bude samo izvoznik sirovina. Biznis floskulu koja se pominje svakodnevno u svetu, a retko ostvaruje, naš predsednik je uzeo zdravo za gotovo i predstavio kao dovoljnu garanciju za posao protiv kojeg je većina građana Srbije.

Da je iskren u tom uverenju, morao bi da podnese ostavku zbog toga što nije obezbedio životnu sredinu u kojoj žive njegovi građani. Nije je obezbedio zabranom kopanja litijuma u Srbiji, što građani od njega traže. Umesto toga, njegov režim je „zagubio“ peticiju koju je potpisalo 38.000 građana da ne bi bilo rasprave u parlamentu u kojoj bi se videlo da su u ime pohlepe i daljeg punjenja svojih džepova spremni da žrtvuju živote građana.

Većina u Skupštini nije problem, a većinu građana namerava da namakne ucenama zaposlenih u javnim preduzećima i onih najugroženijih. Čak i u najružičastijem scenariju, svako ko misli svojom glavom nema poverenja u ovu vlast da je sposobna da zaštiti životnu sredinu i samim tim građane od posledica kopanja litijuma.

Dakle, nema poverenja, a to je sve pod uslovom da verujete da je vlast iskrena, ali nesposobna.

U daleko verovatnijim scenarijima, svako ko misli svojom glavom može da računa na pohlepu režima koji će smatrati pravom da od litijuma uzme koje milionče ili verovatnije milijardu, a da će Ustav i zakone u tu svrhu pregaziti kao plitak potok, što su dokazali nebrojeno puta do sada.

Zapadu je potreban partner na koga može da računa. U trci sa Kinom, nije ih briga poštuje li pravila demokratije i vladavine prava. Vučić im nudi puku servilnost pod uslovom da može da radi šta hoće.

Tako funkcioniše stabilokratija kada je o Srbiji reč.

Jedini koji romansu Zapada i režima mogu da naruše su građani. I političari na Zapadu i Vučić misle da je i to floskula, ali činjenica je da građani, ako hoće da zadrže Jadar, moraju sprečiti nameru Vučićevog režima da ga uništi zarad lične koristi koju će predstaviti kao interes države.

U Memorandumu se navodi da je kombinacija sirovina Srbije sa tehnološkom zrelošću i stručnošću EU solidna osnova za partnerstvo. Opet floskula, koja u prevodu znači dajte sirovine, a mi ćemo od toga da napravimo baterije za automobile.

Predsednik je poručio da će štititi interese Srbije. Problem je u činjenici što on misli da je on Srbija, a građani, ili narod kako kaže, samo treba da slušaju šta on govori. Kao jedan od argumenata je naveo da je Jadar zanemarljivo mali, 70 ili 80 puta manji u odnosu na borski basen, koji po njemu hrani Istočnu Srbiju, a u Boru su plate najveće posle Beograda i Novog Sada, kaže on.

Dakle, Jadar smatra malom „žrtvom“ u odnosu na Bor, te je za dobrobit Srbije (čitaj njegove vlasti), opravdano da se to nešto malo zemlje iskoristi za litijum. Ne pominje zdravlje ljudi koji žive u Boru kao ni to da Istočna Srbija živi teško iako ima Bor.

Vidljivo je juče bilo da predsednik za ozbiljnu stvar poput kopanja litijuma veruje nemačkom kancelaru na reč, dok stavlja na kocku živote svojih građana ili svog naroda, kako vam draže.

Bonus video: Šolc u Beogradu