Piše Nikola M. Jovanović: Barum barum vođa

Vojne vežbe, izložbe naoružanja jedino su čime na trenutak da natera oči svog birača da se zasijaju. Davno prošlo vreme je kada je mogao da ih zaseni zlatnim dobom jer je ministar Momirović ionako klimavu mantru poslao u zaborav svojim „receptom“ koji se sastoji od dva jaja i vazduha kao salate da se pregura dan. Zato se opredelio da igra na strah - da kreira atmosferu u koji se dovodi u pitanje opstanak nacije i svakog pojedinca.

Slučajevi gurua Vlade Srbije Tome „očajne domaćice“ Momirovića i Nikole Selakovića „ćiriličnog“ Elona Maska pokazuju koliko se panično traži prostor za skretanje pažnje i u odsustvu propagandne taktike pristupa bahatom lupetanju koje može da mu prođe jer vlada medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Možda će neki od onih koje Vučić tvrdi da poznaje u dušu reći za uvođenje obaveznog vojnog roka da je dobra stvar, ali je to zanemarljivo u odnosu na majke čije srce će zakucati jače na mogućnost da im se dete nađe u ratnom sukobu posebno kada je reč o vlasti koja je i devedesetih ljude olako pretvarala u topovsko meso zarad svoje propagande i interesa.

Ono štu jeste tačno je da Vučić poznaje svog birača. A činjenica je i da ga svesno potcenjuje podastirući mu vojsku i zveckanje oružjem, a pozivajući se na slobodarski duh u stilu „neki ćete da izginete, a neki ćemo da se vratimo“. A kada odluči da pojača pritisak, sa potcenjivanja prelazi na ucenjivanje.

Kada nastupi muk oko Kosova koji je nastupio pred najavljenu novu rundu pregovora, onda se skoncentriše na neposlušne naučnike koji su protiv litijuma, kada taj problem koji se ne gasi „bukne“ onda se pojavljuju poruke „a o Kosovu ne pričate“.

Problem je kada se pred njim nađu pomenuta dva problema „vezano“ iako ima dovoljno režimskih medija za borbu na dva fronta.

Pogotovo kada je pitanje kopanja litijuma postalo u Srbiji toliko „globalno“ da je postalo lokalno – u svakom selu se pričao o litijumu, kao i u celom regionu. Taj usmeni dašak sumnje u Vučićeve dobre namere kreće se među narodom, a to ni svi „postrojeni“ režimski mediji ni on sa svitom u kampanji ne mogu da „pokriju“.

On bi voleo da sve ide kao u poslednjim njegovom spotu po uzoru na „La lineu“ i da samo bezbrižno mrmlja „barum barum“ dok prolazi Srbijom i navodno peče palačinke, krpi rupe, uvodi struju i kupuje živinu i poljoprivrednu mehanizaciju dok svakog dana sve više predaje sever Kosova i vodi kampanju za rudnik litijuma koji mu osiguravaju opstanak na vlasti.

Ono čega se pribojava je da se nezadovoljstvo zbog politike prema Kosovu i projektu „Jadar“ ne preliju, transformišu u postoječi ili novu političku organizaciju koja bi mogla da mu bude ozbiljan konkurent na nekim narednim izborima. Za sada on i njegov konzilijum spin doktora uspešno odolevaju, pa zato odjenom pronalaze milijarde u budžetu koje su se nekako zaturile najavljuju ukidanje lista čekanja u zdravstvu, pomoć roditeljima đaka. Građani, ili narod kako im se on obraća ga slušaju i podozrivo prihvataju darove koje im naprednjaci donose.

„Pukotine“ su vidljive jer urušavanje ovog režima oličenog u jednom čoveku počinju na lokalu. Poštar iz Jagodine štrajkuje tražeći da ga vrate na posao jer je podržao Palmu a ne SNS.

A Palma je već jednom, zarad ličnih interesa, odlučio da se „patriotizam ne sipa u traktor“ pa je za njim pošao i Ivica, a Vučić sam ostao na kalemegdanskoj terasi. To im nikada nije zaboravio.