Piše Miljana Nešković: Zašto danas biti dobar čovek?

Mnoge važne stvari, čak i velike istine ovako su omalovažene. Kao da nas je sve napala inflacija visokih ljudskih kvaliteta i težnji, koja vrednost svega umanjuje kroz obesmišljavanje. Da li treba da budemo bolji? Sigurno. Koliko je to danas otrcano reći? Toliko da su čak i političari počeli da izbegavaju ovakve izjave, prepustivši ih neinformisanim instagramerima početnicima. Ovo me i ljuti i brine. Ne možemo izmisliti nove istine. Velike istine su jednostavne i nedvosmislene, pa samim tim i vrlo nezgodne za štancovanje kad "ove potrošimo".Ne znam kako smo došli u tu poziciju. Možda nismo dovoljno branili nečasnima da govore o časti. Možda nismo dovoljno burno odreagovali kad je prvi put neko upotrebio uzvišene ljudske vrline kao mamac za prodaju nekakvih proizvoda na internetu. Prevrtali smo očima. Prokomentarisali bismo da nije važno šta "budala priča", i da "ne zaslužuje naše vreme i enegriju". Smatrajući ih benignim, pustili smo da nam plitke govorancije "na jedno uvo uđu, a na drugo izađu".Ubrzo, za jednom budalom došla je još jedna, pa još jedna. Jednog jutra smo se probudili i shvatili da osećamo gađenje na samu pomen optimizma kao pristupa životu, da nam se povraća od "rada na sebi", a da "pronalaženje unutrašnjeg mira" smatramo narkomansko-sektaškim kvazihobijem. Što je najtužnije, u tome uglavnom ne vidimo problem.Ovih dana sam dosta razmišljala o tome koliko su nas ojadili jeftini propovednici životnih mudrosti, koji nas na kraju izlaganja pozivaju da "kliknemo ovde" ili "glasamo u nedelju". Verujem da su to uradili jureći kratkoročnu korist, lajk više, glas više, online kupovinu više... Nije bilo predumišljaja. Niko nije naručio kafu i pomislio: "Sad ću da pokrenem lavinu bulevarske filozofije za jednokratnu uportebu, koja će dugoročno ljudima ogaditi promišljanje o radostima života". Toga nema ni u stripovima.Paralelno s gubitkom vere u značaj vrlina, polako je u pore našeg kolektivnog bića počeo da se uvlači Cinizam, kao jedini racionalan i normalan odgovor na sivu stvarnost. Primetim ga prečesto oko sebe. Obrazovani cinici misle da je Pamet izvor njihovog prezira prema životu. Pametni vide šta se dešava i nemaju izbora sem da preziru sve. Oni koji imaju male plate, svoju gorčinu opravdavaju činjenicom da ih sistem kinji. Kao da nije moguće biti obrazovano i misaono biće, a ne biti ogorčen. Kao da nikad niko nije bio siromašan, čak i potlačen, a voleo svoj život uprkos svemu, verujući u bolje sutra. Ipak, uverili su nas da danas pošten čovek može biti samo i isključivo onaj koji pliva u sopstvenom čemeru.Ne vidim odakle nam ta ideja. Život jeste lep, kakav god da je. Pun je nepravdi, nekad je neverovatno težak, ali ako mu se posvetimo tako da ga živimo punom svojom snagom, moći ćemo da vidimo svu njegovu lepotu, kao što ćemo uvideti i lekcije koje se kriju iza teških iskustava. Optimizam nas uči tome, na primer. Ne da pevamo ako nam se plače ili besni, već da čak i u teškim okolnostima, makar na kratko, probamo da sagledamo život u celini, kao jedinstveno putovanje, u kom su poteškoće, kao i radosti, prolazne lekcije kojima sami dajemo značaj, ako želimo. Optimizam nas uči i tome da imamo snagu da nepravde ispravimo, jer ne traju večno i da ništa ne traje večno. Čak i ako je nekakva revolucija ono što priželjkujemo, treba da znamo da se nikad ni za jednu pravdu na ovom svetu nije izborila gomila cinika.Trebalo mi je da nakrcam određene godine da bih počela da uočavam te suptilne sugestije okruženja, a naročito da bih se otrgla iz tog vira. Kod suštinskih i "krupnih" stvari je lako. Kad vam neko ponudi novac da se ogrešite o sopstvenu etiku, svi alarmi se uključe i lako ćete reći "ne". No, cinizam, na primer, može da nas zarazi dok brinemo o drugim stvarima."Da bi nam bilo bolje, moramo mi da budemo bolji". Ova rečenica je i kod mene predugo izazivala kolutanje u očima. Gotovo sam razvila uzročno-posledični refleks. Kad je čujem – očekujem neku prevaru. I to je moja greška. Lažovi i prevaranti će uvek biti lažovi i prevaranti, ali i velike istine treba uvek da budu velike istine bez obzira na to ko pokušava da ih zloupotrebi ili izvitoperi.Zato se danas više ne stidim kad kažem da verujem da treba da budemo bolji. Usrećuje me kad uspem da budem bolja i zato "radim na sebi". Ne tako što čitam loše knjige koje služe za prodaju magle. Može da se radi na sebi i čitanjem dobrih knjiga. I tu je gomila malih stvari. Okružujem se mentalno jakim ljudima sa kojima mogu da vodim izazovne razgovore od kojih se raste. Svakodnevno "detektujem" svoje lenjosti i pobeđujem ih. Nekad uspem, a nekad ne, ali volim život. Trudim se da budem bolja osoba, bolja ćerka, bolja prijateljica, bolja u svom poslu, bolja u razumevanju ljudi koji su mi nejasni, da ne osuđujem olako... Ne zato što se osećam nedovoljno, a ni zato što je to popularno. Rast je neverovatna stvar i pruža mi osećaj uzemljenja. Nikad se nisam plašila smrti, ali se plašim protraćenog života, bez spoznaje, bez dobrih dela, svedenog na konzumiranje sadržaja i proizvoda, od kojih ostaje samo đubre.Upravo zbog toga neću dozvoliti raznoraznim demagozima koji olako koriste velike ideje da mi ih ogade. Vreme u kom živimo ume da bude loše i demotivišuće. S pogrešnim uzorima, strašno je lako izgubiti sebe, pa čak i zaboraviti da je uopšte opcija biti dobar čovek. No, oni koji se hvale lagodnim životima koje su osvojili na nečasne načine, nekako uvek zaborave da pokažu sve pilule za smirenje i droge koje koriste kako bi se umirili. Ne pominju besane noći, spazme u grudima i osećaj besmisla. Možda ni njima nikad niko nije rekao da srećan čovek, koji nije dobar čovek jednostavno ne postoji.