Piše Miljana Nešković: Šta ćemo sa tolikim sadistima?

Zašto ljudi povređuju nedužne životinje? Kako je moguće da su nam deca takva? Gde grešimo? Šta navede čoveka da hladnokrvno nanosi jezive povrede drugom, bespomoćnom živom biću? Ili da, još gore, u tome pronalazi izvor zadovoljstva? Kako uopšte živeti sa saznanjem da sadisti možda žive i rastu svuda oko nas? Nauka stvari objektivizuje i zato je obožavam. Bar malo ublaži užasnutost stvarnošču i umiri strasti. Sadisti, dakle, nanose povrede nedužnim bićima jer tada ostvaruju nadmoć. Doživljavaju zadovoljstvo dok to rade. Oholost prema životinjama, kao i svaka druga, često je uzrokovana duboko ukorenjenim osećajem opšte nemoći, ali i besa.Neki psihijatri tvrde da je surovost prema životinjama rani znak poremećaja u ponašanju, koji može biti uvod u psihopatiju i antisocijalni poremećaj. Čak i kad se manifestuje kod veoma male dece, uživanje u svesnom povređivanju životinja se smatra znakom za uzbunu. I ne, nije isto da li dete povredi macu jer ne zna kako da se igra s njom, ili to radi jer tendenciozno želi da životinji nanese bol.Psiholozi ističu da se većina ovih poremećaja može sprečiti pravilnim odgojem, čak i kad postoje predispozicije za razvoj devijacija. Isto tako, načelno zdrava deca mogu da razviju psihičke probleme kad rastu u izopačenom okruženju. Činjenica je da nijedno dete ne postane sadista preko noći. Mnogo pre draženja ili mučenja životinja, agresivnost kod deteta biće primetna u ophođenju prema bliskim ljudima, reagovanju na frustraciju, u simboličkim igrama koje odabira, pa i u načinu na koji se ophodi prema predmetima.Šta mi možemo da uradimo? Na prizor neshvatljivog nasilja, neki od nas će dozvoliti besu i ličnoj preneraženosti da ih obuzmu, što nije nenormalno. Nedeljama će gajti gorući grč u stomaku i dolivati ulje na vatru agresivnim razmišljanjima – šta bi oni radili tim klincima, ili klinkama, ili tom monstrumu... To im neće doneti umirenje. Mnogo će se bolje osećati oni koji reše da nešto preduzmu, makar malo, i doprinesu suočavanju sa ovim problemom u svom okruženju.Insistiranje na hapšenju sadista, kao što je slučaj sa nasilnikom iz Novog Sada, sjajan je primer za konstruktivno usmeravanje besa. Uradili smo nešto s tim užasom, i to zajedno. Nije mu prošlo, ima nade da neće proći ni drugima. Ali koliko ima tih drugih za koje ne znamo? Šta ćemo sa tolikim sadistima?Za razliku od „sankcionisanja posledica nasilja“, uvođenje modernih i sprovodivih zakona koji se bave vršnjačkim nasiljem je njihova prevencija. Sistemsko zaustavljanje sadističkih poriva kod mladih ljudi, te njihovo preusmeravanje na nešto zdravo pre nego što nabujaju, može da donese značajne promene. Pokretanje inicijativa da uspostavljanje ozbiljnih kazni i statusa krivičnog dela za počinioce koji svesno nanose bol i patnju životinjama, takođe je odlična prevencija za sve vrste nasilja, jer oni koji kao deca zlostavljaju životinje, mogu lako da izrastu u zlostavljače ljudi i ubice. Takođe, učešće u ovakvim inicijativama pomoći će svakome od nas koji se osećamo užasnuto da pretočimo negativne emocije u nešto konkretno.No, ovo su sve inicijative koje porazumevaju uključivanje državnih institucija. Nažalost, čak i kad bi one bile bajkovito idilične, u životu svakoga od nas porodica je i dalje najvažnija institucija. Ako ona zakaže, nema tog sistema koji će ukloniti štetu u potpunosti.Šta porodica može da uradi? Možemo shvatiti ozbiljno sugestiju da deca ne treba da imaju pristup internetu bez roditeljskog nadzora, jer onda roditelji mogu da imaju uvid u stvari koje njihovo dete opčinjavaju. Tu se naravno podrazumeva insistiranje na tome da roditelji imaju obavezu da poznaju svoje dete i da osećaju odgovornost za detetove emocije i lični razvoj. Ukoliko bi moje dete svesno maltretiralo nekoga u školi, moj zadatak bi bio da to znam i da uradim nešto po tom pitanju, a ne da sve zataškavam.Bliskost i posvećenost detetu su ključni. Dete koje oseća bes ispoljiće ga negde, nekako. Može razviti potrebu da povredi ili da se samopovredi. Ne zna se šta je gore. To su stvari pred kojima se ne sme skretati pogled i koje se ne smeju relativizovati. Ako dete oseća bes, često za to postoji razlog, bilo da je to osećaj zanemarenosti, činjenica da je trpelo ili prisustvovalo nasilju ili nešto treće.Očigledno je da se većini ljudi u ovoj zemlji, nevezano za nivo obrazovanja, stranačku pripadnost ili sklonost muzičkom pravcu, ovakva krvožednost ne dopada. Da, bilo je onih koji su gledali nasilne snimke i smejali se, ali su ipak oni zgroženi bili u ogromnoj većini. Verujem da je u tome naša nada. Postoji nešto oko čega se slažemo. Mržnja je nezdrava i užasna. Ne želimo je. I ne moramo da izmišljamo ništa novo.Austrija ima jedan od najboljih zakona kad je reč o pravima životinja. Svako o povređuje, zastrašuje, zanemaruje, izgladnjuje ili na sličan način maltretira životinje ozbiljno krivično odgovara, dobija adekvatan krivičan dosije i obaveznu rehabilitaciju. Ništa nas ne sprečava da zahtevamo sličan zakon. Ništa nas ne sprečava da ne odustanemo od Aleksinog zakona, a sigurno nas ništa ne sprečava da budemo bolji roditelji, savesniji prijatelji, susedi i aktivniji učesnici u društvenom životu, koji pitanje mentalnog zdravlja ne shvataju olako, i koji ne okreću glavu pred nasiljem bilo koje vrste.Nikad nećemo moći da iskorenimo svo zlo. To je tužna istina. Ujedno, ovo najgori mogući izgovor za pasivnost jer nam niko ni ne traži da mi iskorenimo svo zlo. S druge strane, možemo i imamo odgovornost da pružimo doprinos.