„Ove jeseni ću definitivno nastaviti sa akademskim usavršavanjem“, govorim to već nekoliko godina, ali uvek se dogodi „nešto“. Kao da sam zaglavljena na „čemu to?“ klackalici. Iako jednim delom bića osećam da mi je to potrebno, realno, sem ljubavi prema učenju i određenoj nauci, nemam racionalne razloge za taj poduhvat. Posvetiću besane noći knjigama koje su mi izabrali drugi. Zašto? Da bih posle slušala kako je taj fakultet „smejurija“? Ili da bih se pravdala što sam doktor nauka? Nekad su ljudi doktorirali „da bi se reklo da jesu“. Danas ne doktoriraju ni ako ih neka nauka stvarno zanima, jer ih je sramota da imaju doktorat.

Oni koji su već doktorirali znaju o čemu govorim. Život te neminovno dovede u priliku da na pitanje o svojoj struci kažeš: „Ja sam doktor nauka, ali doktorirala sam na državnom univerzitetu i stvarno sam doktorirala, nisam kupila doktorat, nisam ga dobila za svadbu od ujke. Bila sam ceo život vukovac i posle student generacije, čak imam i stipendiju…“.

Ne bi trebalo da bude tako. Ne znam kada je počelo da klija seme zla koje danas baca senku na sve simbole izvrsnosti i vrednosti. Kada smo i zašto počeli da rušimo svetionike ponosa i putokaze za generacije koje dolaze?

Država se raspadala sa svih strana kad sam bila osnovac, formirala radne navike i gradila motivaciju. Uslovi za vaspitanje i usmerenje mladih ljudi su u to vreme opisivani kao užasni. Kriminal je cvetao. Školovane devojke su ostavljale dobre momke i trčale za džipovima u kojima su sedeli polupismeni kromanjonci sa zlatnim kajlama, dok obrazovani ljudi stoje u redu za mleko. No, čak i najokoreliji i najbogatiji kriminalci tog doba, čuvali su dozu poštovanja prema nekome ko je, na primer, doktor nauka, ili nosilac ordena, ili uvaženi akademik. Razlika između časnog i nečasnog, vrednog i bezvrednog delovala je kao nagonska stvar. Postojao je konsenzus oko vrlina koje su iznad trenutnog mulja. Danas mora da je mnogo zbunjuće biti dete koje voli da uči.

Kako smo došli u situaciju da nemamo odgovor na pitanje deteta koje zanima kako da usmeri svoja zalaganja, da bi jednog dana moglo da ima nedvosmisleno uvažavanje društva? Sama ne znam šta bih na to rekla. „Istakni se izvrsnošću, dobićeš orden od države i svi će te poštovati“, to bih teško smela da kažem u državi u kojoj orden u vitrini mnogi smatraju pozlaćenom partijskom knjižicom ili pokušajem podmićivanja uglednih ljudi od strani vladajuće partije.

Ne bih bila u istini ni da kažem: „Napiši književno delo koje će ostati za naredne generacije i postani dobitnik Ninove nagrade“ I taj brod je otplovio odavno. „Posveti život sportu, postani najbolji na svetu i ljudi će te uvažavati“? Ovo bi važilo delimično, jer poštovanje zavisi od toga da li su urednici dežurnog tabloida tog jutra odlučili da si heroj ili glavna izdajica nacije.

„Posveti život nauci ili umetnosti, članovi i članice Srpske akademije nauka i umetnosti neki su od najpoštovanijih građana našeg društva“? To bi bila dikretna laž. Sam predsednik je vređao akademika pre nedelju dana. O doktoratima i akademskim zvanjima kao simbolima znanja i izvrsnosti nema potrebe pričati.

Čini se da ne postoji jasan put za mladu osobu koja hoće da radi, da se trudi i da postane ugledan činilac društva. Kad neko pomene „razlupanost sistema“, prvo pomislim ovaj fenomen. Sistem vrednosti je razaran vrlo perfidno, od dna ka vrhu. Došli smo do toga da ne postoji ništa što može da nam garantuje zvanje časne osobe, ponosne zbog neporecive zahvalnosti društva koju zasluženo uživa. Šta god da uradiš, bilo da se ističeš po vrednostima ili manama, jedni će te poštovati, a drugi te smatrati ološem, bar ponekad. Sem ako ne uradiš ništa, onda ti se verovatno neće desiti ništa.

Nismo smeli da dozvolimo da priča o časti postane lakrdija. Ljudska motivacija ide ka „nagradama“ koje su ponuđene. Ako jedno društvo izbriše uvažavanje i čast, nove generacije će pronaći nove, jasnije nagrade – poput novca, popularnosti na TikToku, ili moći koju obećavaju kriminalni krugovi.

Čast nam je potrebna. Takođe, potrebni su nam ljudi koje svi smatramo časnim, uglednim i koje uvažavamo, da bismo imali na koga kolektivno da se ugledamo. Neophodne su nam nedvosmislene nagrade za velike doprinose da bismo imali šta da nas motiviše na velika i hrabra dela.

Većina pristojnih ljudi se u ovom moralnom lavirintu snalazi tako što gaje „lična etička merila“. Izgradili smo sopstvene kriterijume i mikrosvetove. Delimo se na one koji mogu da „se pogledaju u ogledalo“ i na one koji ogledala izbegavaju. To je blago rečeno neodrživ koncept.

Postojanje kolektivnog odnosa prema etici je ono što razlikuje civilizovana društva od čopora zveri. Na kraju puta koji iziskuje mentalnu snagu, disciplinu i posvećenost, treba da stoji neki vid aplauza. Ako nam je toliko teško da aplaudiramo onima koji su postigli nešto, možda za početak možemo da ih pustimo na miru, da ih oslobodimo potrebe da se pravdaju za svoje zasluge.

Biti častan i izvrstan u nečemu ne znači biti savršen u svakom aspektu, nemati manu, ne pogrešiti i ne biti ljudsko biće. Ipak, često steknem utisak da „javnost“, neke neverovatne ljude samo čeka na krivini, da se raduje svakom njihovom padu zarad ismevanja. Kao da smo zaboravili da poštovanje koje dajemo drugima i nas same čini većim ljudima.

Odbijam da verujem da se sve ovo dešava zato što smo „mi Srbi takvi“, i da ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju. Na kraju krajeva, nije da imamo izbora. Naša je odgovornost da mladim ljudima pružimo šansu da budu bolji od nas, da ih motivišemo da postignu više od nas, ali i da se pobrinemo za to da znaju da će ih na kraju takvog puta čekati aplauz koji zasluže. Ako u tome ne uspemo, naše nasleđe će biti jedna velika praznina. Zato sam odavno rešila da budem osoba koja ustaje i tapše svakome ko uradi nešto dobro. Bilo da svi gledaju, ili ne vidi niko, i makar stajala sama –  to je pitanje časti.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram