Kad hoćete da izgubite veru u sadašnjost, budućnost i generalno čovečanstvo – idite na Tviter. Ako dovoljno puta kliknete, pesimizam podmuklo počne da se uvlači u podsvest. Pre neki dan me je radoznalost tako odvukla do tvitova raznih mladih opozicionara. Među njima ima pismenih, dosta neverovatnih mladih osoba, a neki su i nešto manje pismeni. Njihovi stavovi variraju od realnih do krajnje naivnih, ali dobro, normalno. Okliznula sam se kad sam kliknula da vidim kako ljudi reaguju na njihove stavove. Na Tviteru je dovoljno napraviti nekoliko „pogrešnih skretanja“, i ambis beznađa je tu. Uvidi u mehanizme devijantnog razmišljanja, čak i kod nepoznatih ljudi, mogu totalno da obeshrabre čoveka. Još uvek učim da se nosim s tim. "A dobro, Srbija će zaratiti uskoro", "Samoukini se nakazo", "Najbolje bi bilo da ne postojiš", "Zemlja nije okrugla, a gravitacija nije dokazana"….

Ispostavilo se da tviteraši nisu reagovali na stavove opozicionara. Razapinjali su ih svojim opaskama nevezano za napisano. U vrtlogu malicioznosti silan opozicioni svet rugao im se i koristio sav svoj „talenat“, da ih što jasnije
diskredituje jednom za svagda. To se jedino može opisati kao iživljavanje. Kad to vidim lako klonem. Tačno je da ljudi iza lažnih profila pišu svašta, ali čak i tad mogu da napišu samo ono što im je palo na pamet.

Kako li se ti opozicionari osećaju kad to čitaju svaki dan? To su uglavnom mladi ljudi, koji imaju poslove od kojih žive, snalaze se u svojim političkim organizacijama pomoću štapa i kanapa. Da li je moguće da ih tolika mržnja ne promeni? Kako uspevaju da vole svoju zemlju uprkos digitalnim gnusobama koje ih opsedaju? Da li posle nekog vremena počnu da preziru takozvanu „javnost“? Ako nam ovi „ne valjaju“, koje su šanse da s takvom atmosferom „privučemo“ neke koji će „valjati“? Ne postoje ljudi koji su zaista imuni na zlobno i agresivno kinjenje.

Čak i ako bismo ostavili po strani kompletan sadašnji politički trenutak, dakle zaboravili na aktuelnu vlast, zamislili da nam državom upravljaju neki regularni ljudi koji bez skandala rade svoj posao u okvirima propisanog, sa ovakvim stanjem u javnom govoru imali bismo osnova za brigu i razlog da se zamislimo. Kako bi danas izgledao „oglas za posao“ u kom bismo tražili nove političke funkcionere i funkcionerke?

„Traže se ljudi, koji su vrhunski stručnjaci u svojim poslovima da budu nova generacija političara u Srbiji. Očekuje se da budu spremni da rade za državnu platu i da nikad ne pomisle na uzimanje mita. One koji su uzimali mito, treba da pohapse. Takođe, treba da budu spremi da rade od jutra do mraka. Pored toga, valja napomenuti da šta god kažu i urade, većini neće valjati. Na dnevnom nivou trpeće najgore uvrede sa svih strana, čak i ako sve rade dobro. Kandidujte se! Srbija vas čeka“.

Bukvalno smo mamac za lopove. Tu i tamo može da nam zapadne koji politički entuzijasta koji veruje u borbu protiv vetrenjače, a koliko će da „preživi“, to je već pitanje. U svetu, ozbiljne kompanije i glomazni sistemi koji žele dodatno da rastu, munjevito razvijaju HR modele, jer imaju potrebu za novim načinima na koje će privući, motivisati i ubediti najbolje kandidate za pozicije koje su otvorene. Velike firme vrbuju mlade genijalce još sa fakulteta nudeći im moderno i zabavno radno okruženje, astronomske plate, priliku za napredovanje i, najnovije, „svrhu rada“, koja će im pružiti i duhovnu, a ne samo materijalnu satisfakciju radom. Blago rečeno, ako nam trebaju kandidati, treba da im damo razloga da dođu „da rade kod nas“.

Mladi ljudi koji imaju potencijal, naročito profesionalci visokih kvalifikacija i mogućnosti na svetskom tržištu rada, znaju kakav tretman mogu i treba da očekuju, pa im političko angažovanje uglavnom ne pada ni na kraj pameti. Neki koji su se u prošlosti angažovali prošli su kao bosi po trnju, tako da se neminovno nameće čuveno pitanje: „Ako neću da kradem, a neću, za čije babe zdravlje?“

Iako nijedna zemlja nema HR program za rukovođenje kadrovima u državnoj službi, činjenica je da opoziciona javnost u Srbiji danas ima ozbiljan problem na ovom polju. Patriotizam jeste važna kategorija. Ulaženje u politiku iz čistog rodoljublja je plemenit čin, ali bi zaista naivno bilo da se kao „poslodavci“ oslonimo samo na ljubav prema Srbiji, kao jedini motiv za privlačenje „sveže energije“ u politiku.

Šta onda možemo?

Verujem da su se mnogi političari rodili kao dobri ljudi, ali su u nekom trenutku rešili da naprave pogrešno skretanje. Da li je politika sama po sebi „pogrešno skretanje“? Godinama su se pred našim očima vitoperili razni politički akteri, smenjivali se, upirali prstom jedni u druge, postajali izopačene verzije svojih obećanja… Da li je u prirodi politike da primorava na nemoralne kompromise, čak i pojedince čije su namere bile čiste? Ne znam ni sama šta da mislim o konceptu „dobrog političara“, ali znam da nemamo pravo da one koji imaju neki entuzijazam kažnjavamo za sve „naše stare političke traume“.

Ako već želimo da doživimo da se obrazovani ljudi jasnih etičkih vertikala politički angažuju i osnaže, treba da se ponašamo kao da ih zaslužujemo. Ukoliko nemamo ništa drugo da im ponudimo, možemo bar da im ukažemo elementarno poštovanje i da budemo iskreni prema njima. Činjenica je da su današnji mladi opozicionari budući nosioci nekih političkih ideja i da pred sobom imaju ozbiljan posao. Iskorenjivanje korupcije i negativne selekcije u
društvu, obračun s mafijom, oporavak insititucija i rešavanje pitanja siromaštva od kog pati previše građana… Nadam se da su jedina naša očekivanja od njih da taj posao rade časno i da smo odustali od ideje o političarima koje ćemo obožavati i čija ćemo imena klicati.

I najzad, možda nije loše da se svi podsetimo da nam za posao u državnoj upravi ne trebaju bezgrešni i svemoćni bogovi. U redu je ako ovi mladi ljudi imaju mane i slabosti. Oni koji žele božanstva u ljudskom obliku, obično dobiju političare koje nije stid da se tako predstave. Dalji razvoj priča koje tako počinju vrlo dobro znamo.