Tetka Brana živi na Novom Beogradu, ima osmadeset i neku, i prima penziju preko Poštanske štedionice. Nikada nije koristila bankomat, uvek bi prošetala do šaltera po pare. Gde će pod stare dane da se „rve“ s automatima. Ali sada?
Njena bankovna kartica nije ni aktvirana, ne zna ni koji joj je pin kod. Neupotrebljiva! Znači, mora preko šaltera, slala je unuku da podigne penziju, dala joj ličnu kartu…
U Poštanskoj kažu da ne može bez ovlašćenja „dovedi baku, daćemo joj novac“. Tetka Brana ceo život poštuje propise, naredbe, zakone. Neće ona iz kuće ako se ne sme. Neće da rizikuje kaznu, a i stidi se. Kad je zabranjen izlazak, kako će ona … unervozila se, krene i neka suza.
Slučaj je hteo da joj baš ovog marta ističe i važnost kartice. Iz banke su joj uredno javili da dođe po novu, to mora lično da se podigne… Kako? Da li se ovo neko igra sa njom?
Nije ovo usamljen slučaj, problem je mnogo veći. U Srbiji ima oko 1,7 miliona penzionera i ogromna većina je starija od 65 godina. Njihove bankovne kartice takođe imaju vek trajanja. Neka svakom hiljaditom baš ovih dana ističe važnost pomenute plastike. Šta će ti ljudi da rade? Hoće li i njihov novac ostati zarobljen?
Možda bi u bankama mogli privremeno da promene kriterijume. Ili da angažuju dostavljače pa da nove kartice stižu penzionerima na kuću.
Mogu banke da otvore i telefonske linije za slučajeve poput tetka Braninog, da se svaki evidentira i hitno rešava. Ne mogu se ljudi ostaviti na cedilu. Narod jednostavno nije imao vremena da se pripremi za vanredno stanje.
Ne bi ni angažovanje poštara za neke specifične slučajeve trebalo da predstavlja problem. Šta god, samo da ljudi sa problemom ne ostanu ne primećeni. Da ne budu u besparici a da im novac leži na računu.
Valjalo bi da kroz vanredno stanje svaki pojedinac prođe sa što manje posledica. Na vlastima je da smisle rešenje.
Pratite nas i na društvenim mrežama: