Da će mi dan srpskih vinara biti poseban, mogao sam naslutiti u najavi - Poziv na uručenje nagrade za životno delo pesniku Dušku Novakoviću, koju dodeljuje vinarija "Podrum Radovanović" u Krnjevu. Takva prilika se ne propušta.
Nije nužno poznavati poeziju da bi vam u društvu pesnika bilo ugodno. Poželjno je, da ne kažem obavezno, stihove natapati vinom, a već kada se takav spoj desi, nema uzmicanja, mora da se istraje, jer sledeća prilika, ko zna – možda i ne stigne.
Ima Srbija vinarija, ima i književnih nagrada, ali ova kakvu daje kuća Miodraga Mije Radovanovića je drugačija. Baš kao što je i Mija drugačiji, nekako osvoji čoveka već pri prvom susretu. A dobitnik iz podruma nosi, u ratama ili odjednom, bure od 225 litara najboljeg vina.
Novaković je drugi pesnik koji je dobio ovu tekuću nagradu, prvi i premijerni dobitnik bio je Ljubomir Ljuba Simović. Između njih su se smestili prozni dobitnici – Dušan Kovačević, Dragan Velikić, Vida Ognjenović i Radovan Beli Marković.
Priča o laureatima ne može da prođe, a da se koja ne kaže i o darodavcu. I to je gotovo kao da slušate poeziju. Svejedno da li vam domaćini pričaju o priznanjima ili kakva je razlika između odležavanja vina u srpskoj i francuskoj hrastovini. A trenutno u tankovima leži pravo bogatstvo, milion buteljki vina. Neka od njih su pri poseti Srbiji pili Putin, Si Đinping, Makron… I svi su bili iznenađeni kvalitetom.
Onda je dobar glas otišao do novinara, pa do biznismena, Amerikanaca, Kineza… I tu se malo redosled pobrkao, umesto pitanja „da li biste ovo prodali“, stiglo je ono sa prizvukom moći – „koliko tražite“. A kad se nešto radi srcem i sa ljubavlju odgovor se zna – nije na prodaju.
Ne pomaže vinarija Radovanović samo književnike. Pravilo je da se kad stigne jesen u berbu grožđa pozovu i diplomate. Tako se započne proces pravljenja „ambasadorskog vina“, koje se potom, kad dođe vreme, proda na aukciji, opet tim istim ambasadorima. I ponekom biznismenu. Novac koji se prikupi uplaćuju u humanitarne svhe.
Ovogodišnji dobitnik bureta vina nas je na simpatičan način podsetio da su pesnici žilavi i da opstaju mimo plana i mimo očekivanja nekih inženjera sudbina. Ispričao nam je anegdotu iz bivše Istočne Nemačke (DDR).
Tamošnjem šefu države predstavili su jednog priznatog poetu, na šta je predsednik rekao da u vreme opšteg napretka, proizvodnje automobila i aviona neće biti potrebe za postojanjem pesnika. DDR-a odavno nema, a pesnici nekako opstaju. Možda zato što tragaju za smislom.
Za tim smislom tragala je i mala grupa gostiju koju su domaćini okupili. Počelo je sa otpevavanjem Ronalda Brausa, operskog pevača iz Rovinja, i Ace iz Krnjeva, majstora pesme, biznismena kome je domaćin Mija duhovni otac. Smenjivale su se note o vinu i ljubavi pa se onda počelo šarati diljem bivše Juge.
Prhvatili su i gosti – gospodin iz Kotora, pa slikarka iz Sarajeva, hirurg iz Zagorja, i notarka iz Zagreba, jedna mlada glumica, nekoliko novinara iz Srbije… I stiglo se do smisla.
To je ono što nam je oduzeto koronom, raspadom zemlje, jurnjavom i globalizacijom. Bez tog smisla samo smo hodajuće kamate, neplaćeni računi, statistički uzorak ili siguran glas. Živeli.
Bonus video – Najstarija živa vinova loza na svetu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare