4
Recimo da publiku u Srbiji ne interesuje to što je neki hrvatski film osvojio Zlatnu palmu u Kanu. Ako me Google ne laže gotovo niko od provučićevih medija nije objavio tu vest. Sumnjam da se radi o jedinstvenoj uredničkoj proceni, više mi liči na preporuku odozgo. Svejedno, rezultat je isti.
Ne znam šta je za urednike „Kulture“ vest ako Zlatna palma nije. To je kao da ne objavite da je Đoković osvojio neki grend slem. No, da se ne bavim tim poslušnicima.
U čemu je problem? U tome što se nagrađeni kratkometražni film „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, bavi nama, Srbima. I zločinom koji su neki počinili u naše ime. I jednim čestitim čovekom koji se pobunio, sluteći nesreću. Isprane i ostrašćene glave mudro su zaključile da se takva vest ne bi dopala šefu, gazdi, vođi… Nikome.
Nebojša Slijepčević, hrvatski reditelj napravio je trinaestominutni film o otmici 19 muslimanskih putnika iz voza Beograd-Bar u stanici Štrpci koji su nešto kasnije pobijeni. U prepunom vozu jedini koji se suprotstavio zločincima bio je penzionisani oficir JNA – Toma Buzov. Ustao je u odbranu nedužnih i završio kao i oni – likvidacijom.
Tu kratku priču o ljudskom zlu i hrabrosti na platno su preneli najbolji glumci iz regiona, među njima i Dragan Mićanović iz Srbije. Žiri nije imao dilemu pri odlučivanju, u jakoj konkurenciji odluka je bila jednoglasna. Kako reče autor, zahvaljujući Zlatnoj palmi film će videti gledaoci širom planete.
A da li će ga videti gledaoci u Srbiji? Teško, iz mnogo razloga. Prvo ovde je negovanje mržnje jedan od stubova vlasti. Mržnje prema drugoj veri, drugoj naciji, opoziciji, drugačijem mišljenju. Mržnje prema Evropi, Zapadu… i svakom ko se zameri naprednjačkom režimu.
Potom, ista garnitura koja je bila na vlasti u vreme tragedije u Štrpcima (1993.) i sada je na istoj adresi. Koliko god da nemaju veze sa otmicom indirektno to je i njihova mrlja. Pogotovu što je vođa onomad poručivao da će za jednog Srbina strljati 100 muslimana. I što je još juče menjao table – Bulevar Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića.
PROČITAJTE JOŠ
Udbaši koji su kontrolisali ratna zbivanja i dalje drže sve konce u svojim rukama. Sramota je za srpsko društvo i pravosđe da ni do dana današnjeg nemamo konačnu presudu za preživele vinovnike i njihove saučesnike. Jednostavno ta presuda se ne uklapa u priču o srpskim žrtvama i srpskoj nevinosti.
Ako sam dobro razumeo Slijepčevićev film nema zločin kao centralno mesto već čojstvo i junaštvo običnog čoveka. To je priča o „duboko humanom gestu“. Toga se i plašim jer će profesionalne patriote i „promoteri“ srpstva sve drugačije tumačiti.
Verujem da će na Javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ biti apsolutno nepoželjan. Kao što je proskribovan i film Jasmile Žbanić – Kuda ideš Aida? Vlast i njeni agitatori znaju da to nije „dobro“ za narod u Srbiji.
Ne znam ni kako će proći glumac Mićanović, da li će i njega „patriote“ propustiti kroz „toplog zeca“ baš kao i Jasnu Đuričić, koja je dobila evropsku nagradu za ulogu u pomenutoj Aidi.
Pripadam onoj grupi koju je zabolela Rezolucija o Srebrenici. I tužan sam što je jedan narod koji je toliko stradao došao u situaciju da se pravda i brani da nije genocidan. Sramota me je svega što se događalo i događa oko Srebrenice.
No, ta rezolucija se nije desila slučajno. Ona je rezultat inaćenja, svađe i teranja po svome. Njeni tvorci sede u Beogradu. Oni smišljaju ratnohuškačke parole, srpski svet, crtaju murale osuđenom generalu…
Tekst Rezulacija nastao je onda kada je policija izašla da čuva pomenuti mural, a tužioci da proganjaju aktiviste koji su se suprotstavljali ludilu. I dok se radikalsko udbaška praksa ne promeni svet će u nama gledati nasilnike.
Ti isti „čuvari srpstva“ neće dozvoliti da publika vidi film o Tomi Buzovu, čoveku koji je zaslužio svaku vrstu priznanja. I ulicu u Beogradu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare