Trenutak je da svedemo račune, da vidimo šta smo imali, kako smo kao država prošli kroz pandemiju zvanu Covid 19. Bio bi red da nas Vlada i njeni krizni štabovi obaveste na kraju vanrednog stanja šta je urađeno za ovih pedesetak dana i kakve su rezultati.

Dve su osnovne stvari koje nam vlast duguje, koliko smo (i zašto?) života izgubili i koliko nas je pandemija koštala. Bez tog polaganja računa mi ne možemo ići dalje kao partneri – mi poreski obveznici i vi na vlasti koji ste upravljali našim sudbinama i našim parama.

Jedino što nam saopštavate to je broj obolelih i broj umrlih, ali to nije dovoljno. Morate da nam kažete koje zdravstvene ustanove nisu položile ispit, koji su direktori podbacili. Zašto je, na primer, država dozvolila da trećina svih umrlih potiče iz gerontološkog centra u Nišu (tvrdnja dr Nestorovića).

Naše elementarno pravo je da znamo koliko je medicinske opreme kupljeno – rukavica, maski, skafandera, vizira… koliko i kojih lekova, hemikalija, i po kojoj ceni. Koliko su nas koštale privremene bolnice na beogradskom i novosadskom sajmu, niški Čair… Koliko nas je koštao jedan privremeni
bolnički krevet.

Posebna priča su respiratori. O njima nam je predsednik Srbije pričao nekakve krimi priče o crnim fondovima i ljudima sa torbama punim para. I o tome kako su svetski trgovci otimali naše plaćene respiratore. Dobro, hajde da nam država kaže koliko smo respiratora tokom pandemije kupili.

Da li je to 2.200 koliko je početkom aprila tvrdio Aleksandar Vučić ili smo u međuvremnu još pazarili. Da li je to možda 4.000 koliko neki drugi tvrde. Šta je bilo sa onih 400 respiratora koji su navodno kupljeni i čekaju nas u magacinu u Kini. To su oni aparati za koje je Vučić rekao da će lično sesti u avion i ići da ih utovari. I šta bi, ode li neumorni predsednik po tu robu?

Građani kao finasijeri moraju da znaju koliko su respiratori plaćani, je li to osam, 10, 15 ili 40 hiljada dolara po komadu. Da li su „naši“ respiratori najskuplji na svetu, kao i srpski kilometri puteva?

I još nešto, tokom pandemije istovremeno je bilo na respiratorima oko 180 pacijenata, dakle mnogostruko manje od broja aparata kojima smo raspolagali. Je li to bila racionalna nabavka? Ko je to želeo, je li to tražila struka? Toliki broj respiratora nisu kupovale ni mnogo veće države.

Hoće li Srbija videti sve te „kupljene“ mašine ili ćemo proći kao sa novcem koji je Mlađan Dinkić otkrio na Kipru (novac iznošen u džakovima za vreme režima Slobodana Miloševića) a građani ga nisu videli.

Hoćemo da znamo koliko su nas koštali lekarski timovi iz Kine i Rusije, koliko laboratorije, koliko sterilizacije naših bolnica. Da li ste gospodo platili prekovremeni rad medicinskih sestara, lekara, kuvarica, spremačica ili ste ih amo pohvaljivali tokom vanrednog stanja.

Ne bi bilo dobro da se ovi podaci skrivaju iza krilatice da životi nemaju cenu. To znamo, ali ne znamo sve drugo. Da li smo kao finansijeri pokradeni ili ne. Naše je pravo da sumnjamo, a vaša je obaveza da nam položite račune.