Piše Magda Janjić: Ramo, Ramo druže moj

Počela sam da pijem sa 14 godina, možda i koji dan ranije. To nije bilo mnogo teško u naselju kakvo je Besni Fok. Malom, sa tada oko 2,000 stanovnika, prilično zatvorenom za nas tinejdžere, nisi imao gde. Sedeljke, kućne žurke, gajbice piva, bambus, vinjak, votka ili đus votka i vekija – moj lični otrov. Za Novu godinu žureze u podrumima u „betonskim“ zgradama ili u bifeu na igralištu. Ispraćaji i svadbe u „magacinu“, to je ogroman prostor, gde su leti spavali sezonski radnici, mahom Romi. Alkohol je tekao na sve strane. U tinejdžersko doba smo znali za opijanje, muvanje, tugovanje, veselje i patnju, malo više za patnju nego za veselje.

I tako, jedne večeri vraćamo se sa jedne od kućnih žurki, verovatno od Malija. Prate me kući njih nekoliko. Sećam se da su bili Bojanče, Nikola, možda i Eki, Biska. Morali su da me pridržavaju jer sam bila baš pijana. Tada sam imala oko 14, 15 recimo, nemam pojma sa alkoholom, pila sam tu vekiju, oduzela se. Stigli smo do čuvene šumice koja je nasred naselja, i tu preko nje je moja zgrada, više je zgradica, u kojoj ima četiri stana. Nisam htela dalje, sela sam uz drvo i počela da vičem na njih da mi pevaju jednu pesmu svi zajedno. Bilo je kasno, skoro jutro, oko pola četiri. Svi su pijani, ali niko kao ja. Ja mumlam kao matora pijanica: „Pevajteee mi Ramo Ramo druže moj sadaaa odmah ili neću da ustanem“.

Moji drugari, mogli su da me ostave, to je naselje gde mi se ništa ne bi dogodilo (tada), blizu sam kuće, mogli su da me odnesu, da mi kažu: „Ajde bre polazi pijanduro“, malo da me istumbaju, podignu, stisnu stomak da povratim i krenula bih. Ali nisu, zapevali su mi svi u glas:

„Kad sam sreo druga svogprijatelja jedinognajsre

ćniji beše danjer ne bejah više sam

Nemam pojma zašto sam htela baš tu pesmu, ali znam da smo je mi mnogo voleli i brate, mnogo smo patili dok smo je slušali i pevali. Inače smo voleli Muharema, obožavana pesma je bila i „Zašto su ti kose pobelele druže“, uz nju smo sekli vene (nekad smo se i stvarno sekli, samo ne vene). Plakali bismo kolektivno kao da smo u nekom kultu, čudnom tužnom kultu, a opet bilo nam je lepo.

Kada su završili sa pevanjem, svi smo opet bili u suzama, pa su me i otpratili kući. Godinama kasnije sam shvatila da su u toj, moram da kažem,kriznoj situaciji za moje drugare, oni pokazali veliku empatiju prema meni, nisu me odjebali, nisu išli linijom manjeg otpora, stavili su se u moju kožu, videli su da mi nije bilo lako. Ali, nije ni njima bilo lako, i oni su bili tamo, stajali u toj šumici, pijani, zatvoreni, svako u svojoj patnji i zapevali su za sebe i za mene. I jedino tako je bilo moguće krenuti dalje uz neki boljitak bez rasprave, svađe, mučenja.

Ja sam sada u kriznoj situaciji i svi smo. Mogla bih da kažem da neću da sedim kod kuće ako mi neko ne otpeva nešto, da vrištim sa prozora, da pretim, da uznemiravam javnost, da sve ide težim putem, mogla bih, ali ne pijem više.

Ide Uskrs, verujem da je mnogim običnim vernicima grozno što ne mogu u crkve, ja nisam jedna od njih, ali probajte da ste u njihovoj koži na trenutak. Ako ništa, iskoristiću ovu predstojeću uskršnju tišinu da ne gledam korona obraćanja, ničija obraćanja na televiziji. Skoro niko od tih ljudi nije probao da se stavi u našu kožu, barem od onih koji bi trebalo. Umesto gledanja obraćanja, vežbaću empatiju, majku i kraljicu emocionalne inteligencije, da ne zarđa i da sve ne ode dođavola.