Piše Magda Janjić: Hleba i mržnje

Muziku isto mrzimo, jer zašto da ne, najbolje je ako zamrzimo nekoga zato što sluša neku muziku, pa lepo možemo sa njim u, pazi sad, verbalni rat!

Mnogim ljudima koji žive u Srbiji, nije ni do čega, pa ni do lažne zabave. Čak je i Kristijan Golubović, učesnik Zadruge 4, čovek sa kriminalnom prošlošću, zatvorom, i različitim skandalima, prevazišao zabavu za milione. Sinoć je slagao svoj veš, čini mi se, sve što ima, majice, sakoe, patike i strastveno pričao o svakom komadu odeće. Iz koje je godine, koje marke i šta mu te stvari znače, dok je sirotinja okolo gledala i divila se. Realno, i ja bih tu jednu prvu „meduza“ jaknu, kako je on nazvao. Kristijan je potom pričao duže vreme o ženi sa kojom je, i kako je urednija od njega, a on je jako uredan, picajzla. Toliko političke korektnosti na početku rijalitija, dosadno, iako mi je reminiscencija na Beograd devedesetih uvek blizu srcu, ali daleko od zdavog razuma. Međutim, čak i dok ropćemo u kandžama korone, za mržnju snage imamo, to se nije potrošilo od devedesetih, kao što nije ni Kristijanova kvalitetna garderoba. U jednom trenutku je rekao: „Eto, ja sve to čuvam, i po 30 godina, kao novo je.“

I mržnja je ovde trenutno prisutna kao da je nešto novo, tek kupljeno, nasleđeno, dobijeno – svaki dan, s.v.a.k.i.d.a.n. Međutim, na iznenađenje mnogih, kao nova je, miriše na Lenor, kao prolećno cveće, nikad ne bismo rekli da je stara. Internet, RL, TV, „autorske emisije“, „stavovi“, tekstovi, pršti. Koronu ne mrzimo, štaviše, grlimo je jako, bez maski, najjače. Čula sam se sa tatom pre neki dan, kaže, u LA stidljivo krenuli da otvaraju bašte restorana, svuda piše: „No mask, no service“, kaže: „Zamisli, neće da me usluže ako nemam masku, tako je.“ Ja mu kažem kako ovde stvarno nije tako, i čujem mu neku milinu i zadovoljstvo u glasu što nije ovde, a i meni je lakše.

Kada je toliko mržnje prisutno negde, ona mora da potiče pre svega od mržnje prema samom sebi (džepna psihologija, ali i istina), pa se onda razliva na sve ostalo, u ovom trenutku u Srbiji je prisutno to „na sve ostalo“. Predmet mržnje polako postaje nebitna stvar. To može da bude zgrada, mnogo da je mrzimo, baš baš, kad prolazimo pored nje, to će da bude Vučić, uvek broj jedan, pa svi ostali za njim, onda ćemo mnogo opoziciju da mrzimo, jer ne postoji. Tu su uvek žene koje mrzimo što uopšte postoje, imamo bogati izbor trenutno, od glumice Danijele Štajnfeld, koja je silovana, do sudinice meča sa Novakom, preko Marije Zaharove, do sopstvene majke koja nas je rodila, pa neke druge žene. Sledeća, sledeća, sledeća.

Muziku isto mrzimo, jer zašto da ne, najbolje je ako zamrzimo nekoga zato što sluša neku muziku, pa lepo možemo sa njim u, pazi sad, verbalni rat! A najlakše je da mrzimo onoga ko nas navuče na neku nebulozu, lažnu vest, i ostalo, mi se primimo, pa onda mrzimo prvo sebe, ali moramo da ugazimo tog drugog koji nas je navukao, a ne sebe da izgrdimo što smo bili dovoljno glupi da se primimo. Baš kao što smo se primili kako Vučić recimo nije znao šta je u Sporazumu, pošto ga kao ne znamo, pa sad moramo fejk da mrzimo zbog toga jer smo se primili. Vidite? Poenta je samo pažljivo izabrati gde najviše da se upnete sa mržnjom, jer nije lako sve postići, ima mnogo frontova. Jer i tu treba biti IN, u toku, aktuelan i zabavan, nemojte da vam se smeju, pa da ispadnete bajati i dosadni mrzitelji.