2
Pubertetlija je dobio komšiku koja laje. On nije pas koji ima tu naviku. Takoreći, uopšte se ne cima oko toga. Međutim, oko 19h razmene po koji set. O čemu pričaju nemam pojma. Kratko traje, sva sreća, ali on posle negoduje, uzdiše i mrmlja. Verovatno jer ga svako veče prekine u večeri. Kakav ti je komšiluk - takav ti je život, Oćo moj.
Voćnjak. Nedelja. Svanulo je sunčano jutro.
Konačno. Leto nam se prikrada, sa leđa.
Raskošna krošnja višnje iz privatnog poseda sve više naginje ka ulici – kao na filmu.
„Višnjičica, rod rodila“.
I, baš kao i u pesmi -„Nema višnju ko da bere“ – osim nas kradljivaca prolaznika.
Prvi put u životu po izlasku iz zgrade – poslužim se, zasladim i osvežim.
I zahvalim. „Hvala kevo prirodo i onom koji je zasadio ovo čudo!“
Protegnem se i posegnem za što višim granama.
Naberem šaku plodova i guštam ih usput dok klaj klaj idem u obaveze put grotla grada – Đavolje kuhinje.
PROČITAJTE JOŠ:
*
Da se razumemo, nisu to još višnje u fulu.
Nijansa crvene ka bordo priziva da ih ubereš – kiselkaste su, ali sve smo bliže savršenom finalnom proizvodu – Njenom Visočanstvu Višnji.
Niže grane ne diram – ostavljam ih deci da mogu da h dohvate.
To je taj neki prećutni dogovor koji fukcioniše kao podmazan.
A višnja me prečicom odvuče u detinjstvo – čas posla.
Baka Milica i deda Nikola su se iz dorćolse vreve povukli na Kosmaj.
Kupili su višnjik da pod stare dane žive život u prirodi.
Na placu, imali su svoj izvor – bistar potok u šumi, a višanja – okean.
*
Nedeljom smo putovali na nedeljni ručak od sedam jela kod njih, a leti da im pomažemo da se te višnje uberu.
Dobar deo leta prsti su mi bili crveni.
Branje višanja je ostavljalo trag na koži poput tetoviranja kanom.
Nije bilo trika da se to skine.
Na žalost, baka Milica je otišla naglo bez najave na onaj svet, a da od nje nisam naučila recepte za njen čuveni sos od višanja, a još dragocenije beše njeno umeće da pravi „Višnjevaču“. Božanski nektar, for real.
Tajnu je odnela sa sobom.
Sremica Mica je znala znanje.
Na žalost nije stigla da nam ga podeli.
*
Došle su devedesete i plac je pojela inflacija – prodat je.
Deda nije mogao sam i višnjik je otišao u porodičnu istoriju.
Često sam tokom života razmišljala kako bi to parče planete Zemlje koje podseća na Toskanu bila moja sigurnost i ogromna prednost. Imala bih svoj izvor vode i mogućnost da nikad ne budemo gladni.
Ali, avaj – Kosmos je imao drugi plan.
Nesuđena farmerka nastavlja svoj život u betonu u farmerkama.
Neposlušna građanka kraducka višnje na kraju ovog proleća u kome je Kosmaj prestao da bude asocijacija na odrastanje, a postao surovi podsetnik na mesto krvavog pira – adresa majskog masakra.
*
I tako eskapizam kao stil života prestane da deluje – u jednom danu, na keca.
Eskapizam ima rok trajanja.
Ova tehnika bega ne može da se primeni u svakoj situaciji niti vremenski neograničeno.
Možemo da se sklonimo u svoje svetove i mehure, da uzgajamo jednoroge i da živimo u mikrosvetovima, ali kad tad surova stvarnost života u kartelu zakuca na svačija vrata. Pa i na vrata „kuća od čokolade gde su prozori od marmelade“.
Nedelja je i dobar deo Srbije suočava se sa posledicama potopa.
Shvataju obime štete. Polako sabiraju 2 i 2 te da nije do Boga koji je odvrnuo nebesku česmu nego je do ljudskog faktora, malih begova na Zemlji koji su napunili džepove sredstvima koje je trebalo uložiti u infrastrukturu i prevenciju od bujica i poplava.
Voda je čudo – sve izbaci na videlo.
*
O tome ko je odgovoran za ovaj kolaps naravno šef privatne države čije obraćanje upravo počinje – neće pričati.
Ništa smisleno neće reći. ni danas ove sunčane nedelje kao ni prethodnih 302 puta, samo će pokušati da nam ispere mozak na 90 stepeni zato ga gasim jednim potezom, iz zgloba.
Što bi rekao jedan dečak juče na šetnji – „Vučiću – Pikaču“.
Dodajem – „PUF, Pikaču, nestao si iz mog vidokruga.“
Kadar psihički nestabilnog, a opasnog čoveka u kariranom sakou menjam za kutnu scenu filma „Višnja sa Tašmajdana“.
Čuju se uvodni taktovi pesme „Odabrat ćeš gore“.
Mladi Arsen Dedić peva – filmski junaci plešu stiskavac.
Neka ova pesma bude hit ovog ponedeljka, a mi se vidimo u osmoj šetnji.
Letovanje na ulicama počinje.
Umesto kišobrana – suncobrani.
Do sada je Dušan delio trešnje, neka se spreme višnje iz gepeka.
***
BONUS VIDEO: ŠBB KBB: Tajni život Beograda – Čudo na Zemunskoj pijaci